Kako izgleda radni dan jedne zaposlene Beograđanke i šta radi da bi bio lakši

Da li je uopšte želim uz sva davanja i odricanja. Od novinarstva sam odlazila i vraćala mu se. Ljubav za pisanjem je ipak prevagnula i sada mi je to full-time posao. Ali da se razumemo, I ain't Brankica Stanković.

Ipak, za sve važi krilatica: dinamika. U vezi sa tim bih (delom) pobila citat čuvenog američkog arhitekte Era Sarinera: "Ono što vi novinari ne razumete, koji radite u vremenu zečije percepcije, jeste da se rad arhitekata treba meriti u vremenu slonova." Bio je u pravu za percpeciju vremena novinara - koja je zaista ubrzana. Ono sa čim se ne slažem jeste to da smo nesvesni. No, o tome drugom prilikom, hehe.

Tipičan dan jednog novinara jeste rano ustajanje (zavisno u kom delu Beograda živite), preskakanje doručka, pljuga, tri kafe... Šalim se, ovo je klasični stereotip koji se vuče od fazon '50-ih na ovamo. Neki rade i jogu i meditiraju bar 10 minuta, doručkuju, sa sobom uvek nose Wellness keks. "Nova realnost" svima je donela promene, pa i nama. Nakon dva meseca boravka na selu, u Beograd sam se vratila sa električnim trotinetom. Sama vožnja do posla me dodatno razbudi.

Čak i u toku razgovora sa kolegama grickam Wellness sa jogurtom i crvenim voćem, jer: ubrzan tempo života, česta jurnjava i kratki rokovi. Samim tim, vođenje računa o zdravlju treba da bude na prvom mestu. Okej, nije da nam se ne omakne junk food, no trudimo se.

Na rasporedu su i pronalaženje dnevnih tema, mozganje o sledećem sagovorniku. Pa onda užina: Wellness keksići. Pa ručak. Pa užina. What about second breakfast meme. Izlazak na teren zahteva i dodatni napor, a tu su uvek pomenuti keksići.

Nakon odrađenih tekstova, sređenih intervjua, hej it's rabbit time, već je 17 časova. Sedam na trotinet, nosim poslednji Wellness kolačić i rolam do gajbe.