DA LI BISTE VRATILI IZGUBLJENI NOVČANIK VLASNIKU? Obavljeno najveće istraživanje do sada, u 40 zemalja - REZULTATI ŠOKIRALI

Bez iskrenosti, obećanja se krše, ugovori se ne sprovode, porezi ostaju neplaćeni, a vlade postaju korumpirane. Takva kršenja poštenja skupa su za pojedince, organizacije i čitava društva.

Na primer, gubici usled utaje poreza u Sjedinjenim Državama procenjuju se na stotine milijardi dolara svake godine, a troškovi korupcije i drugih nedozvoljenih finansijskih tokova u zemljama u razvoju procenjuju se na 1,3 triliona američkih dolara godišnje.

Iznos otprilike jednak bruto domaćem proizvodu Australije.

U ovom izveštaju ispitano je kako novčani podsticaji mogu da deluju, drugačije utiču na dela građanske iskrenosti, gde se ljudi dobrovoljno uzdržavaju od oportunističkog ponašanja.

Iako postoji robusna eksperimentalna literatura o uslovima koji dovode do poštenog ponašanja, malo je poznato o tome kako materijalni podsticaji utiču na građansku iskrenost, posebno u terenskim uslovima. Razumevanje odnosa između građanske iskrenosti i materijalnih podsticaja nije samo praktično relevantno već i teorijski važno.

Teorije o poštenju daju različita predviđanja o ulozi materijalnih podsticaja. Prema njima, dok su svi jednaki, iskreno ponašanje postajaće sve ređe kako se povećavaju materijalni podsticaji za nepoštenje.

Modeli ljudskog ponašanja koji uključuju altruističke ili druge sklonosti takođe predviđaju da će nepoštenje rasti sa sve većim podsticajima, jer lični interes praktično uvek dominira nad brigom za dobrobit drugih - mi brinemo o drugima, ali ne onoliko koliko brinemo o sebi.

Kao rezultat toga, lični interes će igrati sve značajniju ulogu u ponašanju kako materijalni podsticaji za nepoštenje budu rasli.

Psihološki modeli zasnovani na održavanju slike o sebi predviđaju da će ljudi varati zbog profita sve dok njihovo ponašanje ne bude zahtevalo negativan prikaz njihovog ponašanja.

Međutim, nejasno je da li će zabrinutost oko samopodobnosti postati više ili manje važna kako se povećavaju podsticaji za neiskrenost, a takođe i u kakvom će obliku biti taj odnos.

Dalja komplikacija je što većina eksperimentalne literature o poštenom ponašanju uključuje skromne finansijske uloge, sprovedena je u laboratorijskim uslovima (gde ljudi shvataju da se njihovo ponašanje prati) i sklona je oslanjanju na populacije sa Zapada, obrazovane, industrijalizovane, bogate ljude i demokratska društva.

Sprovedena je serija velikih terenskih eksperimenata širom sveta kako bi se ispitali kako finansijski podsticaji utiču na stopu građanske iskrenosti.

Izvršen je eksperiment "izgubljenih" novčanika i količina novca je namerno bila različita u novčanicima, što je omogućilo da se utvrdi kako novčani ulozi utiču na stopu vraćanja izgubljenih novčanika njihovim vlasnicima u velikom broju različitih društava i institucija.

Eksperiment je nadahnut klasičnim studijama "izgubljenog pisma", kojim se ispituju ponašanje u prirodnom okruženju, ali se pruža stroža eksperimentalna kontrola sa prethodnih studija, a eksperiment su izveli anketari i istraživači sa naučno-istraživačkog portala science.sciencemag.org.

Eksperiment je obavljen u 355 gradova u 40 zemalja i predato je ukupno 17.303 novčanika.

Ciljano je pet do osam najvećih gradova u zemlji, sa otprilike 400 slučajeva po zemlji. Novčanici su predati jednoj od pet vrsta društvenih institucija: bankama, pozorištima, muzejima ili drugim kulturnim ustanovama, poštama, hotelima i policijskim stanicama, sudovima ili drugim javnim kancelarijama. Ove institucije služe kao korisna merila jer su uobičajene u svim zemljama i obično imaju javnu recepciju u kojoj bi se mogao izvršiti eksperiment i ostavljanje "izgubljenog" novčanika sa određenom svotom novca.

Novčanici su bili transparentni kao za vizitkarte, koji su korišćeni da bi se osigurao momenat da primaoci novčanika mogu da vide sadržaj bez fizičkog otvaranja novčanika.

Najvažnije je bilo to da li novčanik sadrži novac, a situacija je varirala od toga da ne sadrži novac ili da ima oko 13,45 dolara po novčaniku (primeri "Nema novca" i "Ima novca").

Korišćene su lokalne valute u navedenom iznosu kako bi se osigurala uverljivost, prilagođen je iznos prema kupovnoj moći svake zemlje.

Svaki novčanik je takođe sadržao tri identične vizit karte, spisak namirnica i ključ. Na vizit kartama je bilo prikazano ime i adresa vlasnika, korišćena su izmišljena imena, ali uobičajena muška imena za svaku zemlju. I lista prehrambenih proizvoda i vizit karte napisani su na lokalnom jeziku zemlje da bi signalizirali da je vlasnik stanovnik te države.

Nakon što je ušao u zgradu, jedan od istraživača (jedan od 11 muških i 2 ženske asistentkinje) prišao bi zaposlenom na šalteru i rekao: "Zdravo, pronašao sam ovo (pokazujući na novčanik) na ulici iza ugla".

Zatim bi asistent istraživača stavio novčanik na pult i gurnuo ga zaposlenom, rekavši: "Neko ga je sigurno izgubio. Žurim i moram da idem. Možete li se pobrinuti za to?".  

Zatim bi asistent izašao iz zgrade ne ostavljajući detalje za kontakt i ne zahtevajući pismeni dokaz da je predao novčanik.

Ključna mera eksperimenta ishoda bila je da li su primaoci kontaktirali vlasnika da bi mu vratili novčanik. Napravljena je jedinstvena e-mejl adresa za svaki novčanik i zabeležena je e-mejl pošta koja je poslata u roku od 100 dana od početka eksperimenta. 

Građani su pretežno prijavljivali izgubljene novčanike koji sadrže novac više nego one bez novca.

Primećen je taj obrazac za 38 od 40 zemalja i ni u jednoj zemlji nije pronađena statistički značajno mala stopa izveštavanja kada je novčanik sadržao novac.

U proseku bi dodavanje novca u novčanik povećavalo verovatnoću prijavljivanja sa 40 % u uslovima "Bez novca" na 51 % u stanju "Ima novca".

Dalje, iako se stope građanske iskrenosti znatno razlikuju od zemlje do zemlje, apsolutni porast iskrenosti u svim uslovima bio je stabilan.

Građani su pokazivali veću građansku iskrenost kada su novčanici sadržali novac, ali možda je to zato što iznos nije bio dovoljno velik da bi imao finansijski značaj.

Da bi se ispitala ova situacija, pokrenut je eksperiment "Veliki novac" u tri države (Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Poljska) gde je povećan iznos u novčaniku na 94,15 američkih dolara, ili sedam puta više od iznosa u izvornom novčanom iznosu.

Stope izveštavanja u sve tri zemlje još više se povećavaju kada novčanici sadrže veliku količinu novca. Udružene u tri države, stope izveštavanja povećale su se sa 46 % u uslovima "Nema novca" na 61 % u stanju "Ima novca" i dostigle 72 % u situaciji "Veliki novac".

Sledeće pitanje je zašto ljudi posebno vraćaju izgubljeni novčanik kada sadrži više, a ne manje novca.

Izrada studije omogućava da se isključi nekoliko mogućih objašnjenja. Prvo je istražena mogućnost da su primaoci "izgubljenog" novčanika zabrinuti zbog zakonskih kazni ukoliko propuste da vrate novčanik, posebno kada je novčanik imao veće količine novca.

Da bi se pozabavili ovim problemom, ispitali su da li je na relativne stope prijavljivanja uticalo prisustvo drugih pojedinaca kada su primili "izgubljeni" novčanik.

Građanska iskrenost bi se trebala povećati u funkciji ovih promenljivih ako su primaoci zabrinuti zbog moguće kazne ili verovatnoće otkrivanja, ali otkriveno je da nijedan od ovih faktora ne objašnjava značajne razlike u stopama izveštavanja u različitim uslovima.

Vraćeno je više od 98 % novca u novčanicima koji su na kraju prikupljeni. Moguće objašnjenje je da su primaoci očekivali veću naknadu za nalazače po vraćanju novčanika sa većim iznosima novca.

U nacionalnim reprezentativnim anketama sprovedenim u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Poljskoj, upitani su ispitanici koju veličinu nagrade bi očekivali po vraćanju novčanika sa iznosima novca koji je korišćen u eksperimentu. Nisu uspeli da dokažu da ljudi očekuju veću nagradu za vraćanje novčanika sa više novca.

U okviru istraživanja, građanska iskrenost određuje se međusobnim delovanjem četiri komponente:  ekonomske isplativosti držanja novčanika, fiksnih troškova napora da se kontaktira vlasnik novčanika, altruističke brige za dobrobit vlasnika novčanika i problemom povezanim sa negativnom predstavom sebe kao lopova (ono što nazivamo odbojnošću prema krađi).

Ključna karakteristika istraživanja je da na altruističke zabrinutosti utiče sadržaj novčanika za koji se smatra da je vredan za vlasnika, dok na zabrinutost zbog odbojnosti prema krađi utiče samo sadržaj novčanika koji je takođe vredan za primaoca (npr. novac).

Da bi se razlikovale ove dve motivacije, sproveden je ogled "Novac-bez ključa" na lokacijama širom SAD, Velike Britanije i Poljske sa novčanicima, ali gde nije bilo ključa.

Za razliku od novca, ključ je vredan za vlasnika, ali ne i za primaoca, pa se svaka razlika između uslova "Novac" i "Novac bez ključa" može pripisati altruizmu.

Primaoci "izgubljenog" novčanika su u proseku imali 9,2 procenta veću verovatnoću da prijave novčanik sa ključem nego onaj bez njega (kada se rezultati objedinjuju u svim zemljama). To sugeriše da su primaoci prijavili izgubljeni novčanik delimično zato što su bili zabrinuti zbog štete koju mogu napraviti vlasniku ukoliko ne prijave "izgubljeni" novčanik.

Drugi deo istraživanja - koji je presudan za objašnjenje povećanja stope izveštavanja za novčanike sa većim iznosima novca - uključuje averziju prema tome da sebe vidimo kao lopova.

Koristeći nacionalno transparentne ankete sprovedene u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Poljskoj, anketari su zamolili ispitanike da zamisle da dobijaju novčanik na jedan od četiri načina (bez novca, sa novcem, velikom svotom novca i novac bez ključa) i da ocene u kojoj meri ako ne vrate taj novčanik, bi sebe smatrali lopovom na skali od 0 (nikako) do 10 (veliki lopov).

Ispitanici su izvestili da bi neuspeh vraćanja novčanika više izgledao kao krađa kada novčanik sadrži manju količinu novca nego kad ne sadrži novac i da bi takvo ponašanje bilo još više krađa kada novčanik sadrži značajnu količinu novca. Zabrinutost zbog odbojnosti prema krađi verovatno je povezana sa sadržajem koji je vredan pronalazaču, kao što je količina novca u novčaniku, ali ne i sa ostalim sadržajima koji su vredni samo za vlasnika. 

U završnom nizu studija istraženo je da li ljudi predviđaju ovakav oblik građanske iskrenosti.

Zatraženo je od 299 učesnika da predvide stope izveštaja o pronađenim novčanicima u Sjedinjenim Državama za novčanike koji sadrže 0; 13,45 i 94,15 američkih dolara (što odgovara eksperimentu Nema novca, Novac i Veliki novac).

Da bi se utvrdila tačnost, obavešteni su ispitanici da će najtačniji među njima dobiti novčani bonus. Otkriveno je da su se uverenja ispitanika kosila sa podacima o ponašanju. Ispitanici su predvideli da će stope građanske iskrenosti biti najviše kada novčanik ne sadrži novac, manje kada novčanik sadrži umerenu količinu novca, i još manje kada je novčanik imao značajnu količinu novca.

Prosečna predviđena promenljiva stopa izveštavanja od stanja do stanja značajno se razlikovala od stvarne promene stope izveštavanja.

Kako se količina novca povećavala, 64 % ispitanika je pogrešno predvidelo da će se stope izveštavanja smanjiti, a 18 % tačno da će stope izveštavanja porasti.

Dodatno ispitivanje sugeriše da su predviđanja ispitanika odražavala mentalni model ljudskog ponašanja koji preuveličava ulogu uskog ličnog interesa. Kada su novčanici imali više novca, ispitanici su očekivali da poraste lični interes i da nestanu altruističke zabrinutosti vlasnika, a oni su dali malu težinu uticaju averzije prema krađi na stope prijavljivanja.

Šira javnost pogrešno predviđa kako će građani reagovati kako se novčana vrednost novčanika povećava, ali možda će profesionalni ekonomisti biti precizniji.

Zatraženo je od 279 akademskih ekonomista sa najboljim ocenama da naprave isti set predviđanja. Ni u ovom uzorku nije očekivano da će se stope poštenog prijavljivanja izgubljenog novčanika povećati za novčanike sa većim iznosima novca.

Ispitanici su u proseku predvideli da će stope građanske iskrenosti biti veće u uslovima "Nema novca" i "Novac" nego u stanju "Veliki novac".

Ova predviđanja su se opet značajno razlikovala od stvarnih promena koje se uočavaju u različitim uslovima.

Kako se količina novca povećavala, 49 % ekonomista je pogrešno predvidelo da će se stope građanskog poštenog javljanja smanjiti, a 29 % tačno da će stope izveštavanja porasti.

Sprovedeni su terenski eksperimenti u 40 zemalja da bi se ispitalo da li se ljudi ponašaju neiskreno kada je veći novac u pitanju, a otkriveno je da je tačno suprotno. Građani su češće vraćali novčanike u kojima se nalazio relativno veći iznos novca. Ovo otkriće je pouzdano u svim zemljama i institucijama i važi čak i kada su novčani podsticaji za nepoštenje veći.

Kada ljudi teško profitiraju od neiskrenog ponašanja, želja za varanjem raste, ali povećavaju se i psihološki problemi posmatranja sebe kao lopova - a ponekad će potonji problem dominirati prvim problemom.

Nalazi takođe predstavljaju prepoznatljiv skup podataka za ispitivanje razlika u građanskoj iskrenosti među zemljama. Iskrenost je ključna komponenta socijalnog kapitala.

Koristeći prosečne stope izveštavanja u svim zemljama, otkrivaju se značajne razlike u stopama građanske iskrenosti, u rasponu od 14 % do 76%. Ova varijacija se u velikoj meri zadržava čak i kada se kontroliše bruto domaći proizvod zemlje, što sugeriše da su u igri i drugi faktori, osim bogatstva zemlje.

Pruža se analiza koja sugeriše da su ekonomski i povoljni geografski uslovi, inkluzivne političke institucije, nacionalno obrazovanje i kulturne vrednosti koje ističu moralne norme jače od onih iz grupe takođe pozitivno povezanih sa stopama građanske iskrenosti. P

Potrebna su još mnoga buduća istraživanja kako bi se utvrdilo kako ovi i drugi faktori mogu doprineti društvenim razlikama u poštenom odlučivanju i ponašanju.