ROBOVLASNIŠTVO 21. VEKA: Iza jedne NAMIRNICE koju svakodnevno jedemo KRIJE SE TUŽNA ISTINA
Samo je pitao može li da ide kući. Pretučen je skoro na smrt i ostavljen tri dana bez vode i hrane, u lancima, u utrobi indonežanskog ribolovačkog broda. To je priča roba iz Mjanmara, jedna od više destina hiljada istih ili sličnih ispovesti.
Mjint Najing je 1993. imao 18 godina. Kada je čovek koji se predstavio kao agent za zapošljavanje došao u njegovo selo u Mjanmaru, njemu je bio potreban posao. Nije imao nikakog iskustva, niti obrazovanja. Posle ubeđivanja, njegova majka je nevoljno pristala da mu dozvoli da radi na indonežanskim brodovima.
Agent se vratio po njega i još neke mladiće iz njegovog sela baš u trenutku kada Mjintova majka nije bila kod kuće. Morao je odmah da krene. Sa porodicom nije stigao ni da se pozdravi.
Mesec dana kasnije, Mjint se obreo na moru. Kada je brod konačno došao do obale indonežanskog ostvra Tual, u sred najbogatijeg ribljeg carstva, kapetan broda vikao je: "Vi, Burmanci, nikada nećete ići kući. Vi ste prodati i niko nikada neće doći da vas spase".
Izvoz morskih plodova
Mjint je provodio nedelje i nedelje na otvorenom moru, živeći na pirinču i ribljim ostacima, koje niko drugi ne bi jeo. Kako je industrija izvoza morskih plodova sa Tajlanda rasla, brodovi su išli sve dalje od kopna, u strane vode. Ljudi su mesecima, pa čak i godinama bili zarobljeni u plutajućim zatvorima.
U lancima, bez hrane i vode...
Mjint je bio spreman da rizikuje sve kako bi ponovo video majku. Jednostavno se bacio na pod ispred kapetana i molio za slobodu. Umesto puta u poznato, dobio je zakletvu kapetana da će ga ubiti ako pokuša da napusti brod. Bačen je u lance, tri dana bez hrane i vode. Plašio se da će jednostavno nestati i da njegova majka neće znati ni gde da ga traži.
Dobijao je 10 dolara mesečno, a često ni to. Kada je bilo posla, ljudi su radili neprekidno. Nisu imali nikakvih lekova, a morali su da piju i prokuvanu morsku vodu. Kapetan je tukao svakog ko bi pao ili poželeo pauzu. Mnogi su ubijeni.
Ipak, Mjint je useo da pobegne. Jedna indonežanska porodica se sažalila na njega, negovala ga dok se nije zalečio, a potom su mu ponudili hranu i smeštaj za rad kod njih na farmi. Pet godina, Mjint je živeo taj jednostavan seoski život, ali nije mogao da zaboravi Burmu, ni porodicu ni prijatelje.
Sudba kleta
Kada je 2001. godine čuo da jedan kapetan broda nudi povratak u zemlju ako pristanu da rade na putu do tamo, Mjint je pristao. Međutim, našao se u istoj onoj situaciji iz koje je pobegao.
Uspeo je ponovo da napusti taj svojevrsni radni logor. Doplivao je do obale i našao se u džungli na Tualu. Nije mogao da se obrati policiji, plašio se da se javi i ambasadi Mjanmara. Izgubio je skoro deceniju života u ropstvu, a preživeo je verovatno i moždani udar, jer mu je desna ruka ostala delimično paralizovana.
Počeo je da veruje da je kapetan u pravu - izlaza i bekstva nema. Zaboravio je kako izgleda njegova majka, a znao je i da bi teško prepoznao sestru, koja je bila tek devojčica kada je otišao.
Negde 2011. više nije mogao da izdrži samoću u džungli. Preselio se na ostvrvo Dobo, gde je čuo za malu zajednicu bivših robova iz Burme. I dalje je živeo mirno i tiho, preživljavajući od povrća koje je sam gajio.
Kraj u suzama...
Onda je jednog dana u aprilu saznao da je vlada počela da vraća sadašnje i bivše robove u njihovu postojbinu. Zvaničnici su došli na Dobo i odveli Mjinta nazad u Tual, ostrvo na kome je nekada porobljen, i gde se pridružio stotinama bivših robova. Odatle je put vodio dalje.
Nakon 22 godine u Indoneziji, Mjint se vratio kući. Sada 40-togodišnjak, stranac u svojoj zemlji. Na putu do sela, sreo je ženu srednjih godina. Zagrlili su se. Bila je to njegova sestra. Uskoro im je i majka pritrčala u zagrljaj. Mjint je pao na zemlju, u suzama. Konačno slobodan.
