Bajo Milunović –junak sa Kolubare
Posle Prvog svetskog rata u Beogradu je jedno vreme izlazio časopis "Vidovdan" u kojem su opisivani podvizi srpske vojske u minulim ratovima. Prema pisanju ovog časopisa, dva najveća junaka srpske vojske u proteklim ratovima bili su kapetani Ljubomir Kojović i Bajo Milunović. Sticajem okolnosti, obojica su se borila u "Gvozdenom puku". Ljubomir Kojović je hrabro poginuo kao komandir jurišne čete na Solunskom frontu a Bajo Milunović je imao sreću, da i pored brojnih rana, preživi rat i dočeka duboku starost u Nišu.
Mnogi stanovnici Svetosavske ulice u Nišu, verovatno nisu znali da je korpulentni sedokosi starac, koji dostojanstvenim penzionerskim korakom svakodnevno prolazi pored njih, nekada bio junak nad junacima, čovek koji je sa teškom ranom na glavi uspeo da pređe preko Albanije i čije je grudi krasilo 17 najviših ratnih odlikovanja. O svojim podvizima retko je govorio, svoje junaštvo nije "naplatio", kako su mnogi mislili. Živeo je skromno i povučeno što je još jedna vrlina pravih junaka.
Oficirski čin kao nagrada za junaštvo
Bajo Milunović je rođen 1882. godine u Morači u Crnoj Gori, pre nego što su se njegovi preselili u toplički okrug u Srbiji. Odrastao je i stasao u novom zavičaju i u rat sa Turcima 1912. godine krenuo je kao narednik. U prvoj borbi se odmah istakao, kada je na samoj granici sa svojom desetinom bombaša napao i zapalio tursku karaulu kod sela Mirovca.
U najtežim borbama kod Bitolja, sa svojom četom nalazio se na najisturenijem delu fronta na Oblakovskim visovima. Po strašnoj nepogodi, kiši i susnežici, izdržali su nekoliko uzastopnih turskih juriša, braneći položaje po svaku cenu. A kada su turski napadi oslabili, Bajo se prvi podigao da povede vojnike na juriš.
U ratu sa Bugarima izdržao je najteža iskušenja borbi na reci Bregalnici. Po nesnosnoj vrućini, mučeni stalnom nestašicom vode, okruženi epidemijom kolere, Bajo i njegovi vojnici su stalno išli iz borbe u borbu. Kao i uvek, prvi su kretali na juriš, za njegov vod se govorilo da nikada ne saginju glavu pred kuršumima. Izveo je i pravi podvig, kada se sa grupom svojih vojnika ubacio u pozadinu bugarskih trupa ia Pljačkovici i dva dana se održao tamo, uništavajući im komoru i centre veze. U najtežim borbama na Grlenskim visovima, kada su vojnici padali kao snoplje, Bajo je kao i uvek prvi ustajao iz rova i kretao na juriš. U jednom takvom jurišu bio je i ozbiljno koptuzovao od eksplozije topovske granate, koja je pala u ljegovoj blizini. Imao je i ovoga puta sreću i preživeo je.
Za pokazanu hrabrost u ovim ratovima, Bajo Milunović je unapređen od podoficira u čin potporučnika i odlikovan zlatnom medaljom Obilića.
Podvig na Limanskoj adi
Sa svojim gvozdenim pukom Bajo Milunović se, sada već kao oficir, komandujući četom, hrabro borio u Cerskoj bici, na najosetljivijem delu fronta kod Tekeriša. Posle proterivalja neprijatelja iz Srbije, puk je dobio zadatak da drži front na Drini u reonu sela Badovinaca. Dok je glavnina puka držala rovove na obali Drine, dve čete su bile prebačene pa Limansku Adu, ostrvo obraslo gustim vrbama, gde su se ove čete vrlo vešto zamaskirale i prikrile.
U ranu zoru 28. avgusta austrougarski "79. puk Bana Jelačića" krenuo je sa tri svoja bataljona da forsira Drinu. Imali su nesreću da to forsiranje obave baš na odseku koji je branio gvozdeni puk. Mirno su pustili austrougarske vojnike da pređu preko reke i kada su počeli da se iskrcavaju na obalu one dve prikrivene čete sa Limanske Ade otvorile su uragansku paljbu na njihova leđa. Tada je i ces gvozdeni puk krenuo na juriš i Austrougarski 79. puk je bio uništen. Tada je prebrojano na bojištu preko 500 mrtvih neprijateljskih vojnika. Zarobljeno je 3 oficira i 176 vojnika. U ovoj borbi se posebno istakao Bajo Milunović, koji je komandovao jednom od one dve čete na Limanskoj Adi. U ovoj borbi zadobio je još jednu od svojih brojnih rana.
Teške rane na Kolubari
Kolubarska bitka je bila najteža ali i najslavnija bitka koju je vodila srpska vojska u Prvom svetskom ratu.U prvoj fazi ove bitke, takozvanoj odstupnoj fazi, srpska vojska je, zbog nestašice municije morala da se sa Drine neprekidno povlači sve do reke Kolubare. U toku tog povlačenja, četa kojom je komandovao Bajo Milunović dobila je zadatak da po svaku cenu zadrži železnički most preko Kolubare za jedan dan, dok se trupe pozadi mosta ne konsoliduju.
Bajo Milunović je sa svojom četom zadržao taj most i prelaz preko njega čitavih šest dana. Pod neprekidnom artiljerijskom vatrom, Bajo je tvrdoglavo držao položaj bez obzira na gubitke. Samo desetak dana kasnije, 16. novembra u odsudnom trenutku Kolubarske bitke, gvozdeni puk je bio u teškoj situaciji. Neprijateljska pešadija je potpomognuta artiljerijom iznenada udarila u otkriveni bok "gvozdenjaka", jer se susedni puk povukao na svoju ruku i ostavio ih na cedilu. U tom najosetljivijem trenutku, Bajo Milunović je samoinicijativno poveo svoju četu na juriš, žrtvujući se da bi omogućio da se njegov puk prestroji i zauzme novi položaj.
Sa teškom ranom, Bajo Milunović je uspeo da se izvuče iz bolnice i da sa srpskom vojskom prođe sve tegobe povlačenja preko Albanije, učestvujući u borbama na Solunskom frontu i na kraju se pobedonospo, kao kapetan prve klase, vratio u Srbiju kao oslobodilac.
Posle rata, Bajo Milunović je jedno vreme službovao kao aktivni oficir a zatim je penzionisan u činu majora. Živeo je u NIšu sve do svoje smrti, školujući sina i izdržavajući porodicu od skromne penzije.
Bajo Milunović je bio nosilac 17 najviših ratnih odlikovanja, pored ostalog Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordena Belog orla, Legije časti, dve zlatne medalje za hrabrost "Obilić", i drugih visokih odlikovanja.
