PRIČA PRETUČENE NOVINARKE RTS: Kako sam zamalo završila u crnoj hronici

- Tog 16. septembra, na graničnom prelazu Horgoš 2, moja ekipa - snimatelj Hadži Vladan Mijailović, ton majstor Miroslav Đurašinović i ja - postali smo vest. Uzrok i izvor te vesti bila je mađarska policija, koja nas je pretukla dok smo radili svoj posao.

Opisaću situaciju na Horgošu 2 tokom celog dana. Mislim da je to važno zbog šireg konteksta, da bi ljudi shvatili sa čime se suočavaju medijske ekipe na terenu. A i zbog onih koji misle da smo nepotrebno rizikovali i napravili grešku. Nema potrebnog i nepotrebnog rizika, samo vidljivog i nevidljivog. I nismo napravili grešku. Radili smo ono što se od nas očekivalo na terenu - snimali i izveštavali. To je naš posao.

Tog dana, granični prelaz Horgoš 2 postao je vest tek popodne. Koleginica Jelena Obućina i ja smo se uputile tamo sa ekipama kada smo dobile informaciju da su izbeglice probile ogradu i da pokušavaju da uđu u Mađarsku. Stižemo na Horgoš 2 i zatičemo grupu izbeglica koja stoji ispred kapije, na liniji mađarske granice.

S druge strane je policija sa suzavcem, iza nje - vodeni topovi

S druge strane kapije je policija koja u rukama drži suzavac. Iza policije su vodeni topovi. Nema sukoba, samo verbalnih (ako se to tako može nazvati, jer se govore bar tri različita jezika). Izbeglice viču da ih puste i u rukama drže transparente na kojima piše "Pustite nas da prođemo", "Angela, spasi nas".

Radimo anketu sa izbeglicama, snimatelji ostaju kod ograde, Jelena i ja se povlačimo na kraj kolone kako bismo se dogovorile šta dalje. Dogovaramo se da se podelimo u dve grupe. Ona ostaje sa jednom ekipom da se uključuje u program, a ja sa Vladanom (snimateljem) i Miroslavom (toncem) pratim šta se dešava.

Počinju da lete kamenice

U trenutku se situacija zaoštrava. Izbeglice počinju da gađaju policiju flašama, konzervama, svime što im je došlo pod ruku. Policija uzvraća suzavcem. Vlada, Miki i ja pratimo taj sukob. Nagutali smo se suzavca, istina, ali nismo ulazili u prve borbene redove. Rizik je bio vidljiv. Ubrzo počinju da lete kamenice. Povlačimo se, jer situacija postaje sve rizičnija. Kamenice lete i iznad naših glava, postoji rizik da nas pogode.

Mađarska policija uzvraća još žešćim suzavcem, dejstvuju i vodeni topovi. Stojim sa strane sa ekipom, i ne mogu da verujem u ono što mi se događa pred očima. Počinjem da plačem, prvi put tog dana uzrok nije bio suzavac. Grupa male dece prolazi pored mene, plaču i vrište. Ne znaju deca od tri, četiri godine šta je suzavac. Izbezumljeni su. Žene vuku decu za ruku, ne znaju ni šta će, ni gde će. Svi plaču.

Stižu i ekipe naše hitne pomoći

Vidim i povređene muškarce, stiže i ekipa naše hitne pomoći. Izbeglice počinju da ljube sanitet i aplaudiraju doktorima. Bliže granici, grupa muškaraca počinje da pali gume, pravi dimnu zavesu. Mađarska policija ne štedi suzavac. Mi i dalje pratimo situaciju, snimamo, ali i dalje sa neke pristojne udaljenosti. Svesni smo rizika. Nisam nikada bila u ratu, ali mislim da je ovo ličilo na rat. Ili možda na gušenje demonstracija u nekoj totalitarnoj državi. Represija mađarske policije prema ljudima koji žele da ostvare svoje međunarodno pravo i pređu granicu na zvaničnom graničnom prelazu je ogromna.

Situacija se na momente smiruje, ali je izuzetno napeta. Dogovaram se sa Jelenom da odem do graničnog prelaza Horgoš 1 (do kojeg se peške može stići kroz njivu za nekoliko minuta) i da proverim šta se tamo dešava. Ona ostaje da se uključuje u program. Vlada, Miki i ja brzo stižemo tamo, zatičemo potpuno mirnu situaciju. Razgovaram sa ljudima, mnogi su se vratili sa prelaza Horgoš 2, kažu - ne žele da rizikuju svoj život. Jedan od njih mi čak kaže da će se vratiti u Siriju. Snimamo, i vraćamo se na Horgoš 2.

Stižemo u "ratnu zonu"

Dogovaramo se da polako privodimo snimanje kraju, jer moramo da šaljemo prilog za Dnevnik u 19:30. Stižemo u "ratnu zonu", situacija je mnogo mirnija nego kad smo otišli. Nema kamenica, nema suzavca. Izbeglice stoje u koloni, nešto viču, ali nema nikakvih sukoba. Nema čak ni guranja. Odlazimo bliže da vidimo šta se dešava.

Grupa izbeglica stoji ispred policijskog kordona. Čovek u prvom redu u ruci drži kolevku sa bebom. Bebom. Ne kamen, ne flašu, ne suzavac, nego bebu. Ispred njega je policajac. Prilazimo da bismo napravili što bolje snimke. Priključujemo se grupi snimatelja, novinara i fotoreportera koji su već tamo stajali.

Policija ne daje nikakav znak da kreće u brutalnu akciju

Policija nas ne udaljava. Ne daje nam znak da se pomerimo (U saopštenju koje je izdato posle incidenta mađarska policija navela je da nam je "na stranom jeziku rečeno da se udaljimo". To nije tačno. Ja razumem mađarski, baba mi je Mađarica, i znam da nam to nisu rekli. Zapravo, nisu rekli ništa). Ne daju nikakav znak da će krenuti u brutalnu akciju. I još jednom da ponovim - niko ih ne napada (što su, takođe, naveli u saopštenju - da su krenuli u akciju jer su bili napadnuti u tom trenutku).

Ne znam koliko smo tamo stajali, da li je prošao minut ili više, ali onda kreću scene kojih se nerado sećam. Okrećem se i vidim da centralni deo policijskog kordona kreće na izbeglice. Gura ih i tuče pendrecima. Ne vidim snimatelja. Miki-tonac je pored mene i govori mi da se držim za njega. Sve vreme nas policija gura i počinju da nas tuku pendrecima. Mikija obaraju na zemlju, ja padam zajedno sa njim. Vidim da mu najpre pendrekom lome tonsku pecaljku, onda počinju da udaraju i njega. Pala sam i ja.

"Nemojte, mi smo novinari"

Vičem, iz petnih žila: "Nemojte, mi smo novinari". Mada, nisam ni morala da vičem jer je to bilo očigledno. Ja sam u ruci nosila mikrofon, Miki pecaljku, Vlada kameru. Dakle, jasno je ko smo i šta tu radimo. Svejedno, udaraju me i šutiraju. Sve vreme u ruci držim televizijski mikrofon. U jednom momentu me policajac podiže. Ponadam se, čuo je da sam novinar i hoće da me izvuče. Ali, on me baca na zemlju, pod noge drugom policajcu. Ne znam koliko se puta ta scena ponovila. Osećam i udarce.

Sledeće čega se sećam je da me grupa izbeglica povlači sa sobom u neko žbunje sa strane. Polivaju me vodom. Od šoka ne osećam bolove. Stiže kolega Toni Bedalov, govorim mu da su nas prebili, da ne znam šta mi je sa kolegama, da treba da se sklonimo odatle. Bojala sam se da će me pronaći i u tom žbunju i ponovo udarati i šutirati, zajedno sa izbeglicama koje sede oko mene. Otkrivam u tom trenutku da sam, ne znam kojim čudom, sačuvala i mikrofon.

Da sam sačuvala glavu, shvatam tek kasnije. Toni me vodi do hitne pomoći, velika je gužva. Dolaze izbeglice sa krvavim glavama, nogama, rukama. Počinjem da osećam bol u obe ruke, od udarca pendrekom. Odvode me do službenog auta, u kojem su Miki i Vlada. Miki nema jednu cipelu na nozi, ali nema vidljive povrede. Vlada takođe. Nismo krvavi, ništa nam, bar na prvi pogled nije slomljeno, sem opreme. Svi smo u šoku, voze nas u subotičku hitnu pomoć. Odatle nas upućuju u bolnicu.

Shvatam da smo mogli da se ne izvučemo

Epilog: Miki je prošao najgore, jer mu je slomljena desna šaka. Vladu su tukli pendrekom po nogama, rukama, leđima i glavi, pa mu je narednih dana bilo muka. Ja sam prošla dobro, imam povredu na obe ruke, ali nema preloma. Otpušteni smo iz bolnice. Vlada i Miki odlaze u hotel, a ja se vraćam na mesto zločina. Treba u direktnom uključenju u Dnevnik da ispričam šta se desilo. Tresem se od pomisli da ću ponovo videti mađarskog policajca. Motam film u glavi, shvatam da smo mogli da se ne izvučemo. Shvatam užas, ali isto tako shvatam da vidljivog rizika u trenutku kada smo mi to snimali - nije bilo.

Jasno je: policija nas je napala, iako je bilo očigledno da smo televizijska ekipa. Nisu nam rekli da se sklonimo odatle, niti dali nagoveštaj da će krenuti u akciju. Niko ih nije napao, da bi morali da se brane na taj način. Čula sam kasnije da je stradalo još novinara. Izgledalo je kao da su nas pustili da bi nas istukli. Nemam drugo objašnjenje.

Policija nije bila napadnuta

Doduše, mađarska policija je imala svoju verziju događaja: nisu nikoga tukli, već su koristili zakonom dozvoljena sredstva prisile i prinude. Ne znam po kom je zakonu dozvoljeno da tučete medijske radnike pendrekom, dok rade svoj posao i time nikoga ne ugrožavaju. Niti izbeglice koje vas ne napadaju. Mađari kažu i da je policija reagovala zato što je bila napadnuta. To, takođe, nije tačno. Mi za svoje tvrdnje imamo dokaze - lekarske nalaze, zahvaljujući Vladinoj hrabrosti - snimke. Kameru nije isključivao ni kad su ga tukli.

Ne smem ni da pomislim šta se desilo sa čovekom koji je u rukama držao bebu, bio je u prvim redovima. Na bebu tek ne pomišljam. Volela bih da mi odgovor na to, ali i mnoga druga pitanja, daju ili mađarski zvaničnici, ili Evropska unija. Evropska unija koja je gledala kako jedna od njenih članica krši međunarodne propise i ćutala. Ovo isto sutra može da se desi našim kolegama. I desiće se ako se ćutanje nastavi - završava svoju priču za RTS novinarka Jovana Đurović.