JA NISAM ČOVEK, JA SAM BROJ: "U logoru sam postao zamorče na kom su vršili eksperimente"

Godišnjica oslobođenja logora Mauthauzen

Stojiljković (91) je ove godine, baš kao i nekih prethodnih, smogao snage da prisustvuje godišnjici oslobođenja zloglasnog logora, u kojem je proveo osam meseci, radeći najteže poslove i bio žrtva "in vivo" eksperimenata.

Mauthauzen je pre Drugog svetskog rata bio tiho, pitomo seoce na desnoj obali Dunava, udaljeno 20 kilometara od Linca i nepoznato van granica Austrije, da bi sa dolaskom nacista postalo prepoznatljivo po koncentracionom logoru u kojem je, prema zvaničnoj statistici, bilo zatvoreno oko 200.000 ljudi, od kojih gotovo polovina nije preživela tu "mašineriju smrti".

Nažalost, pretpostavlja se da je broj stradalih u Mauthauzenu, logoru trećeg, poslednjeg stepena, i njegovih 49 podlogora, znatno veći, s obzirom da je ta "fabrika zla" bila, između ostalog, određena i kao jedan od logora za "konačno rešenje jevrejskog pitanja".

The desecration of Commandant Franz Ziereis' body by Mauthausen-Gusen concentration camp inmates, 1945 [1055x1457] pic.twitter.com/vVwufJMKpJ
— Mirza (@essapk) April 6, 2015

Prolazak kroz "kapiju smrti"

Stojiljković se u intervjuu za Tanjug priseća dolaska u Mauthauzen, carstvo totalne, bezobzirne sile, kada je imao samo 20 godina, i prolaska kroz kapiju kroz koju je mnogo nedužnih prošlo prvi, i poslednji put.

U Mauthauzen - mesto natopljeno krvlju, kako ga nazivaju upućeni, Stojiljković je prebačen na jesen 1944. godine, poslednjim transportom iz banjičkog logora, u kojem je proveo osam meseci.

"Bio je ceo voz zatvorenika. Kamionima su nas odvezli do Zemuna i ubacili nas u vozove. Krenuli smo", seća se Stojiljković polaska i putovanja koje je trajalo sedam dana. Za to vreme, naveo je, zatvorenici su jeli ono što su poneli sa sobom jer su u logoru na Banjici imali pravo na pakete.

Bila je noć kada su stigli u logor, a put dug pet kilometara, uzbrdo, od železničke stanice do kapija logora, prošli su brzim hodom dok su ih nacisti tukli i huškali pse na njih, a deca gađala kamenicama.

Predaja

Na ulazu im je sve oduzeto, priča Stojiljković i napominje da nije smelo ništa da se zadrži, pogotovo ne neki skupoceni predmet, burma ili sat... Naime, postojala je osoba koja je išla sa kutijom i u nju sakupljala dragocenosti. Ukoliko ih ne bi predali, a čuvari ih pronašli, sledila je smrt.

"Ja sam bio broj 107.032. Imao sam na nogama samo gojzerice, mogao je da se zadrži kaiš i ništa više", objasnio je Stojiljković, koji danas, 70 godina kasnije kaže da je neumoran jer ima osećanje odgovornosti pošto kad govori - govori u ime mrtvih.

Prvo spavanje

Po prijemu u logor, sledilo je prvo spavanje u karantninskom delu u kojem je svako provodio različit broj dana, a kako je rekao Stojiljković, to je bio prinudni karantin iz kojeg su mnogi odvedeni pravo u krematorijum.

"Spavanje u karantinu, na podu, zvali smo ''sardina spavanje'', znači glava i noge, sa jedne ili druge strane. Komanda je bila lezi, bacaj se na pod, a ako ne legneš valjano ili se ne baciš na vreme, idu preko tebe sa motkama", objasnio je.

Zatvorenici su, prema rečima Stojilkovića, u početku bili obučeni u prugastu odeću, a kada je dotrajala, nosili su ono što im se "zalomi" - košulju bez jednog ili oba rukava, uniforme bivše kraljevske vojske iz Prvog svetskog rata...

Težak rad na kamenolomu

Stojiljković je na nogama imao gojzerice, koje je jednog dana zatražio vojnik. Morao je da ih preda, a umesto njih dobio je "drvenjake sa gornjim platnenin delom", koju su zatvorenici zvali "holandezi".

U takvoj neudobnoj obući, oni koji su radili u kamenolomu "Viner graber" i nosili kamenje, teško i po 40 kilograma, dobijali su rane na nogama, koje su dovodile do gangrene.

I upravo je rad u kamenolomu, prema rečima Stojiljkovića, spadao u najteže poslove. Zatvorenici su, uz 186 stepenika - "stepeništa smrti", nosili kamenje teško nekoliko desetina kilograma.

Glad i žeđ su, kako kaže, bile neizdržive - oni koji su radili dobijali su dnevno do 1.600 kalorija - za doručak pola litra tečnosti i, možda, parčence hleba, za ručak porciju supe od parčadi ili ljuski krompira ili od repe, a za večeru parče hleba, malo marmelade ili veštačkog sira. 

Oni koji nisu radili, dnevno su, rekao je Tanjugov sagovornik, dobijali od 450 do 650 kalorija.

Brutalne seanse smrti

Metode mučenja su, ne može da zaboravi Stojiljković, bile brutalne - seanse smrti podrazumevale su streljanje, davljenje golim rukama, davljenje u bačvi, injekcija u srce, što se zvalo špricanje, vešanje, krematorijume...

"To je logor bez ikakvog osećaja razuma, mesto za ubijanje i likvidaciju ljudi. Recimo, pođeš na rad, vojnik ti skine kapu, baci preko ograđene staze i natera te da odeš po nju. Ti pređeš granicu, a on te ubije, navodno radi pokušaja bekstva", reči su Stojiljkovića, koji ističe da nije gubio nadu, čak ni u najtežim trenucima.

Posebno je zimi bilo opasno, u kamenolomu na klizavom putu od kapije Mauthauzena do prvih stepenica.

"Ako je klizavo, možeš da se oklizneš i upadneš direktno u kamenolom visine 40 do 50 metara, ili da padneš sa druge strane tako da pređeš graničnu liniju, i onda imaju pravo da te ubiju i to i urade jer su za ubijanja dobijali odsustva i nagrade", kazuje Stojiljković.

On se prisetio i "in vivo" eksperimenata koje su sprovodili nemački lekari jer su, kako kaže, želeli da budu hirurzi, pa su imali prosečno pet intervencija dnevno.

Stojiljković je rekao da su nacistički lekari operisali "iz čistog mira i iz obesti", pa su tako znali da operišu nogu i da je vrate u suprotnom pravcu, a operacije su sprovođene radi sticanja iskustva na živim ljudima. Logor Mauthauzen je oslobođen 5. maja 1945. godine, a Stojiljković je odatle prebačen u bolnicu u Lincu gde je proveo pet meseci.

Prethodnog vikenda, na obeležavanju 70 godina od oslobođenja Mauthauzena, na mestu nekada koncentracionog logora, Stojiljković i drugi preživeli logoraš Nikola Jovanović, dobijali su aplauze i znake iskrenog divljenja od svakoga ko je prepoznao njihovu priču i sve što su preživeli.