KAFANSKA PRIČA: Zločin Diogena iz bureta punog vina

Bio je mrak. Bolno vrela letnja noć. Mesec i zvezde su treptale zlokobnim sjajem. Čuo se vrisak nasilno probuđene i izbezumljene starice i tutanj golih tabana po sparušenoj banatskoj travi. Dozivala je u pomoć i jurila ka komšijskoj kući nadajući se da će tamo biti bezbedna. Bilo je tri sata iza ponoći. I 33 minuta...

Treće oko

- Ubistvo! I krađa verovatno... Požurite, molim vas, naša kuća je "unakrs'", šta ako se i na nas nameri zločinac. Iiijuuu, zlo ne čulo, ne dao Bog - teatralno, ali istinski preplašeno je zapomagala gospođica Žaklina Bakalarović.

Okrenula je "92" na telefonu kružnog brojčanika čim je videla beg opstanka komšinice Velinke Nebrigić, te mrzovoljne starice. Tada još nije dodat "kec" ispred broja narodne milicije. Nisu se arčile cifre tek tako! Treba dočekati da brojčanik obrne tri kruga, različitog obima. A ako situacija zahteva munjevitu reakciju, kao što je bila i Žaklinina te kobne večeri, vremena za gubljenje nema. Policajci nisu mnogo pričali, samo su odlučno poručili: "Stižemo, drž'te se!"

Gospođica Bakalarević bila je nadaleko čuvena po svom neobičnom talentu - u svakom trenutku je znala šta se to dešava u komšiluku. Kažu da je 42-ogodišnjoj Žaklini u toj raboti svesrdno pomagao "kibicfenster" - prozor čije su se roletne dizale ka ulici, preteći tako zanesenjacima koji su zamišljeno šetali trotoarom "nuz kuće" seoske i lupali o njih glave.

U informativno-bezbednosnim aktivnostima gospođice Bakalarević pomagalo joj je, bar se tako pričalo po šorovima, i treće oko koje je svake večeri crtala na čelo pred spavanje. Činila je to crvenim ružom koji joj je u mađarskoj parfimeriji u centru Tisasigeta kupio prvi muž, Zavida Ovnujski.

To je bio deo njenih mešovitih magijskih aktivnosti (MMA), pored igrarija s pilećim nogicama, crvenim koncima i vlasima ljudi kojima su bajalice bile namenjene.

Dok su dva njena rođena oka odmarala, treće se nije sklapalo. A i nekako, ni sama nije znala kako, uvek bi se našla blizu uličnog prozora kada se u komšiluku nešto zbivalo - više ili manje dramatično.

Sat nakon vapaja, dokotrljao se i plavi "stojadin" s rotacijom na krovu...

Neverstvo iz nehata

- Izdala me je, napustila. Prvi put... – tiho i kroz jecaj je govorio Veselin Diogen Gradimirović, za prijatelje Cule. Nadimak Diogen nije dobio zbog toga što je kao istoimeni antički filozof mogao da živi u buretu (samo punom vina, rakije ili čega već alkoholnog), već zato što je i on bio cinik kao i stari Grk. Tako su ga nazvale kolege s Matematičkog fakulteta dok je studirao u Beogradu. Ali to ništa nije značilo svetini iz njegovog rodnog mesta u kom je živeo i predavao dragu mu egzaktnu nauku – oni su ga zvali Diogen zbog njegovog alkoholičarskog hobija. Voleo je da pije u kafani, onako obilato, ali ga je retko ko video zaista pijanog i nemoćnog što se moglo očekivati s obzirom na to koliko je "tečnosti" unosio u organizam. Zato je reći Vesa Diogen u Beogradu bilo pohvalno, a u banatskoj varošici pežorativno.

Bio je priveden u stanicu milicije na saslušanje povodom košmara koji je proživela baba Velinka. Izjavio je da se nada da nije kriv, jerbo se ničega ne seća – i te večeri je prepio u kafani u centru sela. Dodao je i da mu je žao, da se kaje, šta god da je uradio. Ako je uradio. Stalno je ponavljao dve rečenice, kao u bunilu: "Izdala me je, napustila. Prvi put..." Kao da je proklet!

Razapet kao Isus

U policijsku stanicu je konačno došao i baba Velinkin komšija, Dobrivoje Vitomirov. Njega je prvog probudila gospojina dreka u to gluvo doba noći. On ju je uveo u dnevnu sobu, pokrio je tankim ćebetom i sipao joj je čašu vode. Potom je neustrašivo krenuo da se suoči sa zločincem i napasnikom.

- Kvaka na uličnoj kapiji je bila razvaljena, a malter s kuće je popadao unaokolo. Šimšir je bio sav izgužvan, kao da je neko skakao po njemu. Srča je bila svud unaokolo ispred kućnog praga, a ulazna vrata su bila izvaljena i ležala su na podu predsoblja. Ringla u kuhinji je bila uključena – sva se usijala, dobro da se nešto nije zapalilo. Sudovi, hleb, luk, sveže meso, začini – sve je to bilo razbacano po podu. A na kuhinjskom stolu poleđuške je ležao on – Veselin Diogen Gradimirović, koga svi u selu znaju po nadimku Cule. Razapet kao Isus – samo što su mu noge bile savijene u kolenima i visile preko ivice stola. Strašno je izgledao, sav raščerupan, garav i prljav. Strašno je i zaudarao – alkohol je obilato isparavao iz njegovih širom otvorenih usta, gonjen sve jačim nadimanjem trbuha. Probudio sam ga jedva, bio je pijan, kvalitetno pijan. Nekako sam ga uspravio i odveo na ulicu. Ruke su mu bile krvave, te je i mene svog umazao. Podigao sam njegov bicikl iz jarka, postavio ga na njega, pomogao mu u prvih nekoliko metara vožnje i on se potom sam odvezao kući. Da ne verujete kako je pravo vozio "točak", kao da je bio mrtav trezan. Sredio sam baba Velinkinu kuću i vratio se u krevet. Ona je prespavala kod nas pošto se plašila da se vrati kući i da samuje – objašnjavao je Dobrivoje Vitomirov nemile događaje. Pozornik Slavko Oblić je u dimu cigareta sve marljivo zapisivao.

Istina je strašnija od krvavih ruku

Izlazeći iz stanice sreo je prestupnika Culeta. Ovaj se obradovao, ali i postideo kada ga je ugledao. Bili su dobri poznanici, često su zore dočekivali u seoskom bircu.

- Prijatelju, sramota me je. Ne priliči jednom profesoru matematike da se tako ponaša kao ja sinoć. Rekao sam pozorniku Obliću da se ne sećam ničega. Slagao sam ga – prisetio sam se svega. Opio sam se kao i obično – ali ovoga puta malo jače. Ruke sam raskrvario kad mi se razbila flaša rakije koju sam poneo iz birca. Moja mila matematika mi je u takvim situacijama pomagala da se dobauljam do doma iako gotovo da nisam bio svestan. Kada bih stigao do ćoška moje ulice brojao sam kuće. Moja je treća u nizu. Isto sam pokušao i sinoć – samo što sam ovoga puta kući krenuo sa druge strane ulice, iz suprotnog ćoška. Brojao sam – jedan, dva, tri. Rezultat je trebalo da bude tačan. I bio je, samo što sam umesto u moju, upao u kuću baka Velinke, te mrzovoljne starice. Izdala me je, napustila. Prvi put... Moja voljena matematika. Račun je bio dobar, ali sam uprskao postavku. Nikada mi se to nije desilo! Izdala me je, napustila...

Veselin  Diogen se osećao kao prestupnik, ali ne zakona već života. Zar da mu alkohol toliko popije mozak da zaboravi i ono što najviše voli?! 1 + 1 + 1 = 3, to je bar lak zadatak, a on je zaslužio "keca".