KAMERE U VRTIĆIMA: Kada se radi o deci, da li je poverenje luksuz?
Iz privatnih i državnih vrtića smo saznali da ni u jednom od njih u prostorijama u kojima deca borave nema video nadzora. Kamerom su na nekima pokriveni ulazi u vrtić i neposredna okolina, dok sve između četiri zida ostaje na poverenju i reči zaposlenih.
Kome verujete kada je vaše dete u pitanju, kako se osećate kada ga ostavite u vrtiću? Da li biste se osećali bezbednije da kamere pokrivaju i prostorije u kojima borave vaša deca? S obzirom na to da se problem sa bezbednošću dece u predškolskim ustanovama javlja sve češće, rešili smo da istražimo zašto se o ovoj temi tako malo priča u medijima i da li bi kamere u prostorijama za dečji boravak pomogle roditeljima da bezbrižnije ostavljaju decu u vrtićima.
U razgovoru sa upravama nekih od beogradskih vrtića stekli smo utisak da su kamere na ulazima, po njihovom shvatanju, dovoljna bezbednost, i da samo sa ulice vrebaju eventualne opasnosti po bezbednost dece.
Deca se često žale na vaspitačice
No, da li je tako? Ima roditelja koji bi bili mirniji da se snima i boravak njihove dece u vrtićima. I ima ih mnogo.
Deca koja se nikada ne priviknu na vrtić!
Jedna majka se zapitala i šta da radi sa detetom koje još ne priča, a muči je njegov prestravljeni pogled kada ulazi u vrtić. Kako da bude sigurna da se samo radi o dečijem privikavanju na vrtić? Na gore ne sme ni da pomisli.
"Da li je moguće da se dete posle 10 meseci ne navikne na vrtić? Neko tu ne radi posao kako treba", zabrinuta je Marija Obradović, majka trogodišnjeg dečaka.
"Naravno da jesam za kamere u vrtićima, jer jedino što me zanima je bezbednost dece, a savesnim radnicima to nikad neće smetati", rekla nam Milena Ilić, majka iz Beograda.
Sa njom je saglasna i naša druga sagovornica:
"Naravno da jesam za kamere. Ako video nadzor postoji u poslovnim objektima (još ne znamo da li je to legalno), onda ne vidim zašto ne bi postojao uvid u vrlo bitne i vitalne institucije. Time je obezbeđena sigurnost dece, a samim tim i mogućnost zaposlenih da deca budu pod nadzorom", rekla je Maja Dušanić, majka jedne devojčice i dodala:
"Često mi se dete žali na uslove u vrtiću, a kad pitam vaspitačicu, čujem ono čuveno: To mu je sad faza! Volela bih da znam sigurno šta se dešava, i da ne moram da biram kome da verujem."
Kamere - da ili ne?
Muke mnogih roditelja prekinulo bi jednostavno rešenje: uvođenje kamera u unutrašnjost vrtića.
"Mislim da se sa tim ne bi složio ni Rodoljub Šabić, jer je to direktno narušavanje dečije privatnosti. Neki roditelji ne žele da im drugi gledaju dete. A zar je moguće da je zavladalo toliko nepoverenje? Sa malo više poverenja, mnogi problemi bi nestali", rekla je Dragana Soćanin, predsednica Mreže udruženja "Roditelj".
Ona napominje da bi uvođenje kamera zahtevalo rekonstrukciju celog sistema, jer bi bilo potrebno više osoblja, s obzirom da su sada uslovi takvi da jedna vaspitačica pokriva grupu od 40 dece, ali isto tako objašnjava da bi sa zapošljvanjem nekoliko vaspitača osoblje moglo više da se posveti svakom detetu pojedinačno.
Koliko loših primera je potrebno da bi se nešto promenilo?
Ali, slučajevi poput trogodišnjaka, koji je u septembru prošle godine nestao iz vrtića Čarolija na Novom Beogradu, a da niko od zaposlenih nije ni primetio da ga nema, bacaju drugo svetlo na ovaj problem.
Poverenje u osoblje ili kamere, zlu ne trebalo? Pitanje vredno razmatranja, s obzirom da je u centru pažnje "najveće bogatstvo".
Ovo pitanje nije jednostavno, jer pokreće niz drugih problema, kao što je problem privatnosti, finansijska konstrukcija i poverenje u rad vaspitača, pa je redakcija Srbije Danas.com rešila da svaki od njih detaljno ispita, o čemu ćete čitati na našem portalu.
Pročitajte i:
