DANAS JE SVE POČELO: Kako je Živojin Mišić očitao udžbeničku lekciju Austrougarima

Sit i odmoran može gotovo sve. Srbija je bila uskraćena i za to, ali je smogla snage, pre svega zahvaljujući ludoj hrabrosti Živojina Mišića da preokrene gotovo izgubljenu bitku i zavredi još jedan čas divljenja u Evropi. 

Prva najezda okupatora iz Austro-ugarske prošla je krvavo, ali pobedonosno po Srbiju. Cerskom bitkom Srbija je upisala prvu pobedu na konto Antante i saveznica u Velikom ratu, ali to nije bilo dovoljno da se sukob završi. Mala kraljevina sa nešto više od 4 miliona duša nije zastrašila carevinu od 53 miliona.

Usledila je druga ofanziva na Srbiju, pretočena u niz okršaja zbirno nazvanih Bitka na Drini. U njoj Srbija nije uspela da zaustavi neprijatelja zbog manjka artiljerijskog i drugog materijala, manjka ljudstva i zamora. Kako bi očuvao vojsku, ali i da bi dobili na vremenu, čekajući streljivo iz Francuske, Štab je celokupni bojni sastav prebacio na desnu obalu Kolubare, gde su utvrđeni položaji. Raspored je bio sledeći: Odbrana Beograda čuvala je Dunav i Savu do Obrenovca. Odatle se na jug prostirao Obrenovački odred, zatim Druga armija (do reke Ljig), Treća armija (do reke Kačer), Prva armija (istočno od Valjeva, kao zapreka prodoru ka Gornjem Milanovcu i Čačku) i Užička vojska.

Bitka je počela 16. novembra i prvih pet dana proteklo je u ogorčenoj odbrani Srba. Neuspeli napad Austrijanaca pretvorio se u napredak onoga trena kada srpska vojska više nije imala čime da se brani, kada je ljudstvo počelo da posustaje pod višemesečnim naporima. Istovremeno, francuska pošiljka granata konačno je stigla u Solun, ali su čaure bile duže za 2,5 cm. Ne mogavši da čeka, Srbija je prihvatila kontingent u Nišu, gde su izvađeni šrapneli, a čaure brzometno vozovima prebacivane u Kragujevac na skraćivanje, a zatim odašiljane na front.

Srpski borci marširaju u novembru 1914.

Shvativši bezizlanost situacije, u Vrhovnoj komandi odlučili su da skrate front i povuku vojsku na istok. Međutim, radikalan zahtev Živojina Mišića, koji je komandu nad Prvom armijom dobio posle ranjavanja Petra Bojovića, da se njegova armija povuče dvadesetak kilometara dublje unazad radi odmora, odbijen je.

Logika Generalštaba bila je jasna: ako se Prva armija povuče više nego li Druga armija i Užička vojska, ostaviće njihova leđa nezaštićena, pa bi neprijateljska vojska mogla potpuno da uništi srpske snage. Povlačanje je izvršeno, Beograd je napušten 30. novembra, a već sledećeg dana Austrijanci su slavodobitno ušli u grad, javljajući u Beč i Berlin o velikoj pobedi. 

Srpski vojnici u protivnapadu tokom Kolubarske bitke

Mišić je ipak poduzeo ono što je zamislio i glavninu svojih boraca povukao čak 19 kilometara na istok, svestan rizika, ali i potrebe da se njegovi ljudi dva dana poštede borbi, kako bi povratili psihofizičku snagu. General je takođe bio upućen u relativno nizak moral neprijateljskih vojnika, kao i usporeno napredovanje usled blatnjavog i brdovitog terena.

Austro-ugari su napravili veliki propust. Osim što su slavili u Beogradu, kao i u prestonici, dok je i Evropa očekivala da Srbija svaki čas poklekne, Oskar Poćorek, komandant Balkanske vojske plandovao je uljuljkan da je mala kraljevina već gotova. Zaslepljenost željom da se osveti za poraz na Ceru, ali i da savlada naciju protiv koje su visoki zvaničnici i službenici Ka-und-ka monarhije gajili patološku mržnju, Poćorek nije uvideo priliku nastalu Mišićevim povlačenjem. 

Karta: Operacije u Cerskoj, Drinskoj i Kolubarskoj bitki 1914. godine

Opuštenu komandu Balkanske vojske kao grom iz vedra neba pogodila je obavest da je srpska artiljerija otvorila vatru, kao i da je potom, u jutro 3. decembra, srpska vojska krenula u protivnapad. U sledeća dva dana, Prva armija uspela je da slomi ključni 16. korpus i primora austro-ugarsku Šestu armiju na povlačenje na levu stranu Kolubare. Kao što je dobio komandu da se ne povlači previše desetak dana ranije, Mišiću je sada bilo naređeno da ne napreduje prebrzo ne bi li se očuvala veza sa Trećom armijom. Međutim, uspeh u gonjenju neprijatelja bio je toliko veliki da napad nije bio usporen. 

O stanju u Srbiji u London je 6. decembra izvestio i britanski ambasador u Beogradu: "Srpska ofanziva napreduje briljantno". Nešto kasnije, bugarski poslanik u Nišu javlja svojoj vladi: "U poslednjih par dana, Srbi su zarobili jednog generala, 49 oficira, 2o.ooo vojnika, kao i 4o topova i mnogo ratnog materijala". 

General Živojin Mišić ulazi u oslobođeno Valjevo

Austro-ugarska armija povukla se preko Šapca u Srem, te je već 12. septembra srpska zemlja, osim Beograda i okoline bila slobodna. Uvidevši da je dalja borba uzaludna, preostale snage Balkanske vojske su 14. novembra u noć napustili Srbiju, a grad je oslobođen 15. novembra kada je i zvanično okončana Kolubarska bitka i operacije u vezi sa njom.

Srbija je u boju imala 22.000 palih, 91.ooo ranjenih i 19.ooo nestalih i zarobljenih. Na drugoj strani, austro-ugarski gubici bili su: 28.ooo poginulih,  oko 121.ooo ranjenih i oko 74.ooo nestalih i zarobljenih.

Velika pobeda brojčano i tehnički podređene Srbije nad velikim protivnikom imala je značajne posledice. Bugarsko pristupanje Centralnim silama odloženo je za gotovo godinu dana, Rumunija se odmakla od neutralnosti i primakla Antanti, a Italija je uvidela slabost Centralnog saveza i rezonovala da bi joj više koristio savez sa Antantom. Istovremeno, kada je sledeće godine Austrija i treći put navalila na Srbiju, zapazila je koliko je važno odseći Srbiju od Soluna i zato je Bugarskoj obećana teritorija današnje Republike Makedonije i Istočne Srbije.