LAZANSKI OTKRIVA Da li je NATO spreman da zbog Turske uđe u rat sa Rusijom
“Ko je izgubio živce u Ankari? I zaista, šta je sve to trebalo Turskoj? Da obori ruski avion, koji ni u jednom trenutku nije ugrožavao bezbednost Turske, da ga obori iako je ruski avion bio na zadatku borbe protiv terorista u Siriji. Što automatski dovodi do pitanja: da li je Turska iskrena u svom javno objavljenom ratu protiv terorizma?“, piše Miroslav Lazanski u svojoj novoj kolumni u Politici, koju prenosimo u celosti.
“Sa svoje strane, Ankara, Vašington, Pariz, London i Rijad smatraju da predsednik Sirije Bašar el Asad mora otići sa vlasti. To je neverovatan stav u kontekstu međunarodnog prava, odnosno sa kojim pravom se sve te države mešaju u unutrašnje stvari druge suverene zemlje, konkretno Sirije? Da li tako iskazan stav sve te zemlje mogu javno da saopšte, recimo, kada bi u pitanju bila država veličine i snage jedne Indije? Ili Italije? Ili, na primer, Turske?
Moskva je saopštila da pitanje opstanka na vlasti sirijskog predsednika može da rešava samo narod Sirije i niko drugi. I to je stav koji je u skladu s međunarodnim pravom. Koji, na žalost, u međunarodnim odnosima skoro da više i ne postoji.
Onaj ko je vojno jak je uvek u pravu
Jer, ovo je vreme sile, i onaj ko je vojno jak faktički je uvek u pravu. Rusija je raspoređivanjem svoje PVO sa sistemom S-400 u bazi Hmejmim, južno od Latakije, i približavanjem raketne krstarice “Moskva“ obali Sirije pokazala da će međunarodno pravo sada kombinovati i sa raketama.
Ruska najava da će svaka potencijalna pretnja njihovim avionima na nebu Sirije biti uklonjena, dovela je i do obustavljanja letova turske borbene avijacije, koja je sve do sada navodno bombardovala pozicije Islamske države u severnim delovima Sirije.
Ankara će od sada dobro razmisliti hoće li narediti svojim avionima da uleću u vazdušni prostor Sirije na udaljenosti manjoj od 400 km od položaja sistema S-400. Jer, Rusi ih samo čekaju da naplate dug. Koji će biti naplaćen možda i na drugi način. Ali će svakako biti naplaćen.
Dakle, šta se može desiti ako ruska vojska obori neki turski avion, koji uđe u vazdušni prostor Sirije i ostane u njemu samo 17 sekundi? Pa onda Rusi saopšte da nisu znali da je to bio turski avion? Naravno, Turci će da protestuju, prete, i ništa više. Pošto Turska ne može da ulazi u bilo kakav ratni sukob sa Rusijom, jer jednostavno Ankara za tako nešto nema kapacitete.
NATO neće zbog Turske rizikovati rat sa Rusijom
Ni NATO neće zbog Turske rizikovati rat sa Rusijom, Evropa je već umorna od turskih poteza. Možda će samo Stejt department zakazati neku vanrednu konferenciju za štampu na kojoj će novinari opet zbunjivati i ismejavati portparola, što je već neko vreme praksa poput pravog cirkusa.
Obaranjem ruskog bombardera “su-24″ Turska je samu sebe izbacila iz igre u Siriji i oko Sirije. Vojno i politički ima sada protiv sebe Rusiju, a Evropa će gledati da u tom suprotstavljanju ne pokvari svoje odnose sa Moskvom. Migranti će sve manje biti oružje sa kojim Ankara može da ucenjuje Brisel, pogotovo ako se ostvari namera Pariza i Moskve o zatvaranju sirijsko-turske granice.
Zapravo, Turska je danas dalje od Evrope nego ikada, druga po veličini zemlja Evrope ne može da se priključi Evropi. Tako kažu u Istanbulu, gradu gde je ta granica između Evrope i Azije možda i najviše vidljiva. Da li takav geografski položaj Turske uslovljava i krizu identiteta, da li se Turci pitaju gde zaista pripadaju?
Pitanje je aktuelno, jer i pored upornih zahteva Ankare da bude primljena u EU, vrata Evrope još uvek su čvrsto zatvorena i Turci počinju da se pitaju da li ih EU ne želi, jesu li oni „odbačena država“ i da li treba da potraže prijatelje na nekoj drugoj strani. A sada su ostali i bez prijateljstva sa Rusima.
Evropa ne zna kako da se ponaša prema Turskoj
Turski intelektualci, nezadovoljni oklevanjem EU da primi Tursku u punopravno članstvo, smatraju da EU jednostavno ignoriše Tursku na svakom koraku i da su u EU pre Turske ušle neke države koje godinama nisu imale bilo kakve veze s evropskim političkim i ekonomskim vrednostima, a da je u pozadini, zapravo, bojazan nekih članica EU od onoga šta Turska predstavlja na verskom i kulturnom planu.
To u Turskoj dovodi do raspoloženja javnosti da se od ulaska u EU dignu ruke, jer “EU ne želi Tursku“. Turska je podnela molbu za punopravno članstvo u EU još 1987. godine, ali je kandidat za članstvo od 1999.
U Ankari kažu da je očito da Evropa ne zna kako da se ponaša prema Turskoj, da je Turska sa svojom armijom, industrijom i infrastrukturom najmoćnija zemlja u regionu, da odnos Evrope s Azijom neće uvek biti tako dobar kao danas i da je Turska jedina država koja može da doprinese očuvanju harmonične ravnoteže u regionu od Balkana do Mediterana.
I da ako EU ne odredi precizne rokove za ulazak Turske u članstvo i ne objasni šta se od Turske u narednom periodu tačno očekuje, ako ne kaže koje su to turske „mane“ - jesu li to ljudska prava, sukob s Kurdima, poboljšanje odnosa sa Grčkom, ili nešto treće - Ankara će se okrenuti drugim opcijama. Te druge opcije su islamski svet i jača veza s Bliskim istokom.
Događaji u vezi sa Sirijom to i potvrđuju…“
