Ne vozim se autobusom jer sam debela!
Pre bih pešačila kilometrima nego išla autobusom.
U srednjoj školi sam bila veoma popularna. Bila sam zgodna, imala dugu, lepu plavu kosu, i gomilu obožavatelja. Kada sam imala 17 godina, dogodila mi se tragedija. Moj tata je umro.
Od tada se sve promenilo. Počela sam da tražim utehu u hrani i svakim danom sam bila sve veća i veća. Ljudi su počeli da mi ustaju u autobusu misleći da sam trudna. To mi se sve češće dešavalo i potpuno me slomilo.
Prestala sam da se vozim autobusom, a samim tim i da se ređe viđam sa prijateljima. Pošto živimo na drugom kraju grada, u njihov kraj sam išla samo kada imam novac za taksi ili kada neko može kolima da me odveze. Nije postojala ta sila koja bi me naterala da kročim u autobus.
Imala sam dečka koji je bio i krupniji od mene, pa smo često zajedno naručivali i jeli mnogo brze hrane. Naravno da su prijatelji pokušavali da mi objasne da ne treba tako da se ponašam, već da uradim nešto po pitanju kilaže i generalno svog života. Bila sam nezadovoljna i svojom vezom i seksualnim životom kojeg zapravo nije ni bilo.
Godine su prolazile i ništa se nije menjalo. Samo je jednog dana dečko raskinuo sa mnom - i to preko poruke. To mi je bio okidač. Počela sam da brinem više za sebe i svoje zdravlje. Ušla sam u autobus, mada ga još uvek retko koristim.
Ali znam - jednog dana će sve opet doći na svoje.
