NEKAD BILO, SAD SE SAMO PRIČA (1): Deset tipova smrtne kazne u prošlosti

Smrtna kazna je skoro iskorenjen vid sankcionisanja teških prestupnika, pre svega u miljeu Zapadne civilizacije. No, postoje strane poput SAD, koje je i dan danas koriste ubistvo kao kaznu, a slično se postupa i u zemljama arapskog sveta, te u Aziji i Africi. 

Streljanje, ulivanje otrova u venu, vešanje i električna stolica dakako su strašan vid kojim se čovek može usmrtiti (na kraju krajeva, usmrćivanje samo po sebi nije nešto što podržavati valja), ali nekada davno postojali su metodi koji su bili kudikamo strahotniji. I suroviji, budući da su žrtve umele da pate danima pre nego što njihova tela postanu beživotna.

Za razliku od konja koji se mogu naučiti da jure u bitku u kojoj je dreke, krvi i udaranja na pretek, ali teško i da gaze po ljudima (konji uglavnom preskoče čoveka), slonovi su bili daleko zahvalniji "za saradnju". Zbog prijemčivosti za dresiranje, bili su čest činilac u vojnim pohodima u Antici, pa ih je i Hanibal upregao kada je prelazio Alpe u napadu na Rimsku republiku.

Tako su ove velike životinje bile učene da gaze teške prestupnike i neprijatelje. Pri tome, napomenimo, to su činili lagano, uz komandu dresera, te je usmrćivanje običavalo da potraje časovima jerbo je slon umeo postepeno da pojačava pritisak umesto da odjednom zgromi nemoćnog čoveka ispod.

Postojalo je više načina da se okrivljeni raskine na četiri dela. Osuđenik je bio vezivan za spravu preko konopaca koje su dželati ili upregnute životinje vukle na četiri strane, sve do časa kada snga tela nije bila dovoljna da održi telo u celini. Drugi način je podrazumevao odsecanje udova, kao što je na primer postradao Vilijam Volajs, škotski narodni junak, predstavljen u "Hrabrom srcu" Mela Gibsona.

Veoma poznat način raskidanja na komade bio je pomoću konja, najčešće dva, koji su bili uvezani za prednje i zadnje udove krivca, te su, vukavši na dve suprotne strane, donosilli smrt. Taj je pristup bio poznat kod naših predaka u Srednjem veku, pa je ušao i u epsku poeziju.

Iz "Ženidbe kralja Vukašina":

"...Uvatiše kuju Vidosavu, Svezaše je konjma za repove,

Odbiše ih ispod Pirlitora, Te je konji živu rastrgoše..."

Što duže traje proces neizbežnog primicanja sudnjem trenu, to je kazna surovija. Zato je ovaj vid kazne jedan od najsurovijih. Osuđeni bi bio zatvoren u malu sobu, zatim bi svi prolazi bili zatvoreni i polagano bi isti bio predat navali panike, straha, svesti o neizbežnom koncu, te konačno uvenuću. 

Osim u sobe, ljudi su zatvarani u drvene krletke, tj. kaveze, a nekad i u male kutije, poput žene sa naslovne slike ovog članka, koja je na ovaj način kažnjena 1913. u Mongoliji. Nekada bi im bila doturana mala količina hrane ili koja kaplja vode, taman koliko da se probudi (lažna) nada, a produži agonija.

Da se ne biste zbunili, ako vam je na pamet pala mlada Gojkovica iz naše epske pesme "Zidanje Skadra", ona nije kažnjena zaziđivanjem kao prestupnik. Ne, ona je bila uzidana kao žrtva duhovima koji su rušili izgrađeno danju. Ta se žrtva, inače, dugo primenjivala, širom sveta, da bi je zamenilo uziđivanje senke tamo neke osobe koja bi, legenda kaže, posle nekog vremena preminula zbog nedostatka svoje životne energije.

Staro koliko i ljudska državnost, naticanje na kolac prvi put je posvedočeno u Hamurabijevom "Zakoniku", pre 3.800 godina, kada je ova kazna bila predviđena za ženu koja bi ubila muža zbog drugog muškarca. Ovaj se vid ubijanja sreće potom u Starom Rimu, a, npr, u 17. i 18. veku tako su kažnjavani izdajnici države i saradnici neprijatelja u ratu, od Švedske do Turske.

U narodnoj svesti Srba, nabijanje na kolac uvreženo je sa sećanjem na osmansku vlast. Prvi Srbin koga je zadesila ova strašna muka bio je vojvoda Nikola Skobaljić. On je sa svojim stricem pobedio tursku silu koja je krenula da osvoji Novo Brdo. Sultan Mehmed Drugi se razbesneo, preuzeo vojsku i po zarobljavanju, pogubio pomenutu dvojicu 1454. 

Najpoznatiji po nabijanju na kolac bio je Vlad Treći Cepeš (Drakula) koji je tako kažnjavao sve. Od nemačkih rudara Sasa, preko Ugara, prosjaka i lopova, nepodobnih boljara (vojskovođa i velikih plemića), do Turaka koje više puta prestravio svojim metodom kazne. Jednom je posekao celu šumu da bi nabijanjem na kolac kaznio zarobljene Turke. Poređao ih je kraj Dunava, što je sultana Mehmeda Drugog, osvajača Carigrada, Srbije, kasnije i Bosne, 1462. zgadilo kada je krenuo u kazneni pohod na Vlašku. Mehmed se okrenuo i vratio, nazad u Carigrad.

Iako ćete prvo pomisliti na afričke ljudoždere, pogrešićete. Jer, pod jedan, kanibali tako nešto nikada nisu radili, a, pod dva, sve i da jesu, svrha nije bila smrtna kazna, već - prehrana.

Ubijanje vrelom tečnošću praksa je stara oko hiljadu godina. U Aziji su je koristili Mongoli, kada su kažnjavali starešinu pobeđenog klana. Slično je bilo u samurajskom Japanu, u 15. i 16. veku. Siki, etno-religijska zajednica na jugozapadu Indije pamte stradanje svog junaka Baija Dajale, koji je tako postradao u 17. veku odbivši da primi islam.

U Evropi, polivanje vrelom vodom, katranom, životinjskom mašću ili olovom bilo je namenjeno krivotvorcima, kovačima lažnog novca i prevarantima. Ponekad su ovu strašnu smrt priređivali i počiniocima teških ubistava, dok je u Engleskoj vrela tečnost uvedena kao metod smrtne kazne za trovače. 

Ostanite uz nas i sutra, u isto vreme, i pogledajte preostalih pet strašnih načina da se pogubi kažnjenik.

Za još zanimljivih i uputnih priča iz prošlosti, posetite našu stanicu na Fejsbuku, klikom OVDE.