NJEGOVO VELIČANSTVO ALEKSANDAR PUŠKIN: Citati i najlepše ljubavno pismo svih vremena
Puškin, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Zbog ljubavi je disao, pisao, živeo i umro. Poginuo je u dvoboju, braneći svoju čast i čast svoje žene.
- Ljubav je kapljica nebeske rose koju nebesa kanuše u blato života da mu zaslade gorkost.
- Teško je voleti, još teže ne voleti, a najteže je naći voljenog koji te voli.
- Dva osećanja su nam divno prisna – u njima srce stiče hranu – ljubav prema svom ognjištu i ljubav prema grobovima predaka. Na njima je od pamtiveka, voljom samog boga, zasnovana čovekova samostalnost, zaloga njegove veličine.
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem Vam – šta bih znala bolje?
I šta Vam više mogu reći?
Sad zavisi od Vaše volje
prezrenje Vaše da l’ ću steći.
Al’ ako Vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali Vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da Vas vidim našem,
da se veselim glasu Vašem.
Da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da pamtim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak Vi ste, znamo,
teška Vam je seoska čama.
A mi, mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi Vama.
Što dođoste u nase selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela Vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom ( ko će znati? ),
po srcu našla druga varna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.
Drugi!
Al’ ne, ja nikom ne bih
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si ušo, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja Tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama,
buru i jad u srcu čednom.
Zar ti i onog trena,
O priviđenje moje drago.
Promako kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sago
i šapnuo mi reči nade.
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si Ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje sto me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti Tvojoj dajem sebe,
pred Tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čeka me; nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida nemam više daha…
Al’ Vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…
Pročitajte i:
