PET GODINA od "Arapskog proleća": Kome je SMRKLO, a kome SVANULO?

Pet godina posle ustanaka nazvanih Arapskim prolećem, optimizam arapskih društava pretvorio se u cinizam usled trajnih sukoba u Siriji, Libiji i Jemenu. Ovi sukobi bacaju tamnu senku na mogućnosti održive demokratske tranzicije u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike. Uprkos lošim izgledima, postoji izvesna nada u trajnu tranziciju u Tunisu, kao i Maroku, gde se nadgledano političko otvaranje nastavlja unutar još uvek čvrsto autoritarnog uređenja.

Nije još uvek jasno da li su ti ustanci zaista revolucije, ili tek pragmatične demonstracije građana. Revolucijama je potrebno vremena i mogu proći i čitave godine pre nego što se shvate puni razlozi i posledice tzv. Arapskog proleća. I pored toga, glavni učesnici - islamisti, arapska omladina i režimi - prešli su velik put.

Maroko

Nakon Arapskog proleća, u Maroku je solidne dobitke imala Stranka pravde i razvoja. Oni od 1997. kandiduju svoje članove za parlament, ali nikada nisu hteli da njime dominiraju. Sami su ograničili broj kandidata kako se ne bi predstavili kao pretnja. Zato su opisani kao stranka koja ne želi da pobedi.

Ipak, ustavna reforma i izbori 2011-te, koji su usledili kao brzi marokanski odgovor na događanja u susedstvu, doveli su tu stranku u poziciju sastavljanja nove vlade. U istorijskim izborima prošlog septembra, kada su Marokanci prvi put direktno birali lokalne i regionalne predstavnike, Stranka pravde i razvoja je osvojila 25 posto glasova i osigurala većinu u važnim gradovima kao što su Kazablanca, Rabat, Marakeš i Fez.

Uprkos početnim strahovima da će nametnuti konzervativne društvene ideje, stranka je svoj fokus usmerila prema poboljšanju marokanske privrede. Pošto je upitan da li je stavio u stranu svoju islamističku ideologiju, premijer Abdelilah Benkirane je odgovorio da nije došao da menja verska uverenja, već da rešava probleme. Kralj i njegovi dvorjani i dalje su nedodirljiva klasa u Maroku.

Tunis

U Tunisu je Arapsko proleće proizvelo islamističku stranku Enahda, koja je ostvarila izborne pobede na parlamentarnim i predsedničkim izborima.

Enahda je sarađivala s opozicijom u stvaranju novog ustava, koji je dobio veliku podršku naroda, pa je smatran modelom za ustavnu reformu u celoj regiji. Uprkos porazu na predsedničkim izborima 2014-te Enahda je osvojila poverenje Tunižana, barem u vidu sposobnosti kompromisa i mirnog prenosa vlasti, što je temelj demokratskog izbornog procesa.

Egipat

Za razliku od toga, u Egiptu je islamističko Muslimansko bratstvo doživelo realni poraz, uprkos pobedama na parlamentarnim i predsedničkim izborima. U parlamentarnim izborima 2011-te Muslimansko je bratstvo dobilo lavovski deo mesta s 37,5 posto osvojenih glasova. Kako ne bi izazvala podele u društvu, ova stranka-pokret obećala je da neće dominirati Egiptom i da neće postaviti kandidata za predsednika. Međutim, Muhamed Morsi je osvojio većinu glasova i postao predsednik. Njegova vlast nije proizvela privredni napredak, nije ostvarila reformu bezbednosnog sektora, a umesto izgradnje konsenzusa u društvu - izdavala je predsedničke dekrete. Time su se Morsi i Muslimansko bratstvo odmakli od mnogih segmenata egipatskog stanovništva i sami utrli put narodnoj podršci za vojni udar na vlast.

Egipatski primer je glavna poruka islamistima da će nefleksibilnost i nedostatak pragmatizma u politici voditi do njihovog sloma. Islamisti u Maroku i Tunisu pokazali su pragmatičan stav i radili na izgradnji ili promeni političkog poretka. Ako Muslimansko bratstvo ikada planira da se vrati u egipatsku političku arenu, prvo moraju da savladaju taj pouku političkog delovanja.