PISMO ALEKSINE MAME O MALOJ ANĐI SLAMA SRCA: Stigla nije ni da se poigra onako iskreno, ubijena je
Reči koje su uzdrmale celu Srbiju.
Dragana Janković, majka dečaka Alekse koji se ubio zbog zlostavljanja u školi, napisala je potresno pismo povodom stravičnog zločina kod Zaječara, u kome je brutalno silovana i ubijena mala Anđelija (3).
Prenosimo vam pismo u celosti:
"Imala je svega tri godine, tamno kestenjaste oči, lepu kovrdžavu kosu. Anđelija... Stigla nije ni da se poigra onako iskreno ko dete lutkama, krpicama, loptama, ubijena je... Imala je samo tri godine, i prekinuto detinjstvo. Mogla je biti svaka druga devojčica, milo nevino biće nečija kćer, sestra, unuka.
Mogla je biti moja, tvoja.... I kada se suočiš sa ovakvom tragedijom, nasiljem nad bespomoćnim detetom, ne možeš ostati nem. Dotakne te duboko... Na ivici si da pomutiš razumom, a toliko ranjiv već, da ne zacviliš od boli i tuge. Znam sta znači plakati za detetom!
Oživim tugu, razgalim ranu, otvorim srce da plače. Plačem za Aleksom godinama i suzama svojim majčinskim molim da se dozovemo pameti, ne jedan, ni dva, već svi mi kao roditelji.
Ovo nije vest, priča! Ovo je zatvoren prozor jedne sobe, vrata jedne komode sa igračkama. Ovo je upakovano sećanje. Ovo je zatvoren album sa fotografijama.
Ovo je jedan život, koji je imao prava da živi. I sva ostala deca koja su nasiljem stradala, imala su prava da žive. Aleksa, Andjela, Aleksandar, Vukašin, Tijana, Stanko, Marija, Anđelija. Ni sama ne znam kako se osećam dok imena pišem... Poraženo!!!
Želim samo da pustim glas koji ćete čuti,da vam ostavim poruku na koju se osvrnite ponekad. Ne okreći glavu... pogledaj svoj lik u ogledalu i zapitaj se. Mogu li i ja nesto da promenim? Nemoj se moliti Bogu samo za svoje dete, moli se za svu decu. Saosećaj tuđi bol, ne budi sebičan! Ne dozvoli nasilje, bori se. Čuvaj svoje dete ko zenicu svog oka.
A mojim malim beskrajno lepim anđelima, uspavanku, latice crvenih ruža ko njihove godine života. Obasjaj ih svetlošću mira i spokoja, gde nema tuge. A mi!
Krivi smo što smo dopustili i dopuštamo i dalje da vas nema, i da za to su svi krivi, a niko nije kriv, da neki šetaju i osmehuju se životu kao da se ništa nikada nije dogodilo.
Zato nema predaje, odustajanja. Pravda za svako stradalo dete. Muka i patnja za svakog nasilnika. Suza svakom ko je zasluži.
A rana? Rana i tuga su samo moji. To nikom ne dam, sa tim ću zaspati ja jednog dana... Jednog dana.
Dragana Janković, Aleksina mama"
