Poslednji dan mira
Objava rata Srbiji stigla je iz Beča 28. jula otvorenim telegramom, i samim tim činom Austrougarska je pokazala na koji i kakav način će voditi rat protiv Srbije - s mnogo mržnje i protivno međunarodnom pravu i tradicionalnim običajima rata.
Ultimatum koji je austrougarski poslanik baron Gizl 23. jula 1914. uručio predstavnicima srpske vlade jasno je govorio o nameri da se Srbija ponizi i prinudi na maksimalno popuštanje kako bi udovoljila ekspanzionističkim stremljenjima Beča.
Osećajući kobnu zamku, srpska vlada je po savetu svoje saveznice i zaštitnice Rusije bila maksimalno popustljiva. Međutim, popustljivost srpske vlade nije mogla biti beskrajna i beskonačna i mogla je ići samo do one granice koja nije bila u suprotnosti s osnovnim načelom očuvanja državnog suvereniteta.
Pristajući na sve tačke upućenog ultimatuma sem one koja se direktno ticala upućivanja austrougarskih činovnika koji bi u Srbiji imali pravo da samostalno sprovode istragu, srpska vlada je bila svesna opasnosti od rata.
Austrougarsko otvoreno nezadovoljstvo srpskim odgovorom i ubrzan prekid diplomatskih odnosa svedočili su da je odluka o otpočinjanju rata protiv Srbije odavno sazrela u samom Beču, da je ultimatum sročen tako da bude odbijen, a brzina samog austrougarskog prekida diplomatskih odnosa da se Srbija nalazi pred novim ratnim sukobom - četvrtim za nepune dve godine.
Pošto je Austrougarska 25. jula 1914. prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, regent Aleksandar i vlada odmah su doneli odluku o mobilizaciji celokupne srpske vojske, koja je započela narednog dana. Neizvesnost i zebnja koje su trajale od Sarajevskog atentata pretile su da se pretvore u ratne patnje i stradanja.
Izlepljeni plakati, naslovne strane novina, crkvena zvona, zapaljene vatre i glasovi dobošara označili su početak srpske mobilizacije i naslutili skori početak rata. Mala i siromašna, dugovima i kreditima opterećena, nerazvijena agrarna Srbija se usred žetve našla pred novim ratom.
Istog dana, vlada i sva ministarstva su napustili Beograd - prestonicu koja se nalazila na samoj granici i otišli u Niš, novu ratnu prestonicu Kraljevine Srbije. Istovremeno, Glavni generalštab koji je formirao Štab Vrhovne komande, prešao je u Kragujevac. Uprkos ogromnom zamoru, neizlečenim ranama iz prethodnih ratova, nedostatku osnovne vojne opreme, mobilizacija je tekla uz izuzetno raspoloženje i ogroman odziv vojnih obveznika.
Rat koji je pretio Srbiji ni u kom slučaju nije bio željen, ali je u srpskom društvu doživljavan kao pravedna borba, kao okršaj koji će odrediti sudbinu srpskog naroda, osigurati opstanak srpske države i obezbediti joj ravnopravno mesto unutar evropske zajednice naroda.
Austrougarska objava rata je stigla na apsolutno neočekivan način koji se kosio s tada važećim normama međunarodnog prava. Objava rata je 28. jula stigla otvorenim telegramom pisanim francuskim jezikom kao zvaničim jezikom diplomatije tog doba, upućenim preko Bukurešta. Samim tim činom, Austrougarska je pokazala na koji i kakav način će voditi rat protiv Srbije - s mnogo mržnje i protivno međunarodnom pravu i tradicionalnim običajima rata.
Već tim činom ona je prekršila Konvenciju o otvaranju neprijateljstava započevši rat nakon slanja ultimatuma umesto zvaničnog obrazloženja, i samom objavom rata otvorenim telegramom bez prethodnog upozorenja.
Sama srpska vlada je spremno dočekala austrougarsku objavu rata. Predsednik vlade Nikola Pašić je, primajući telegram o početku rata, prema svedočenju savremenika, rekao da je reč o očekivanom potezu, da je "naša stvar pravedna" i da je time Austrougarska sebi potpisala smrtnu presudu. Njegova reakcija je jasno govorila o samom raspoloženju i odlučnosti da se zemlja brani i odbrani bez obzira na silinu pritisaka i pretnji.
Na drugoj strani, već prvo ratno veče je srpskoj prestonici donelo prva stradanja i razaranja.
Kako vojska još nije bila u potpunosti mobilisana, a Vrhovna komanda nije donela odluku da li će Beograd uopšte braniti s obzirom na njegov specifičan geografski i strategijski položaj, odluka o odbrani samog grada je preneta na komandanta Dunavske divizije pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafu, koji je odlučio da grad brani.
Prvog ratnog dana grad su štitili improvizovani odredi sastavljeni od žandarma i dobrovoljaca-đaka.
Granate ispaljene sa monitora "Bodrog" austrougarske Dunavske flotile označile su na simboličan način početak borbenih dejstava.
Nasumično ispaljene granate su padale od obala Dunava, preko Kalemegdana i Knez Mihailove ulice do Terazija, sejući strah među civilnim stanovništvom koje je pred granatama i nadolazećom opasnošću počelo da napušta Beograd ili se sklanja na periferiju grada.
Strahujući od mogućeg austrougarskog upada u Beograd, komanda Dunavske divizije je donela odluku da minira i sruši savski železnički most kako bi sprečila austrougarske snage da najlakšom komunikacijom - kopnenim putem upadnu u grad. Iste noći, tokom sporadičnih okršaja oko mosta su pale i prve žrtve.
Te noći je kao dobrovoljac stradao učenik Trgovačke akademije i činovnik Železničke direkcije šesnaestogodišnji dobrovoljac u četi vojvode Jovana Stojkovića Babunskog - Dušan Đonović, dok je na austrougarskoj strani stradao pešadinac Ištvan Balohi.
Na taj način, simbolično su započela borbena dejstva u Srbiji 1914. Ipak, u pitanju je bila austrougarska demonstracija prestiža, snage i vojne moći svetske sile i srpska odlučnost da se prestoni grad i država štite od napadača.
Austrougarska ratna mašinerija će krenuti u agresiju na Srbiju dve nedelje kasnije sudarivši se s nepokolebljivom srpskom odlučnošću i verom u pobedu.
