Pred njima i Džejms Bond drhti!

Verovatno pretpostavljate da su istorijski najuticajnije vođe samo obični ljudi rođeni na pravom mestu, u pravo vreme i, da prostite, od odgovarajućeg spermatozoida. I to je tačno. Uglavnom. Međutim, neki su put ka slavi prešli uz neverovatnu hrabrost i neobična dela!

Vašington je popio budžet SAD

Predsednik Džordž Vašington, otac američke nacije. Svi ga znaju, svi ga vole. Moraju, valjda. Kada ga je Kongres proglasio za glavnokomandujućeg Kontinentalnih snaga predložili su da mu daju godišnju platu u iznosu od 15.000$, ali on je to odbio. Umesto toga zamolio ih je samo da plate troškove koje on načini u službi. Čovek je bio svetac, šta reći!

Šta je uradio?

Kongres, do suza zaslepljen patriotizmom ovog plemenitog gospodina, prihvatio je njegovu molbu. I tako je počelo najgore arčenje državnog novca u istoriji Vladinih zaposlenih. Od septembra 1775. godine do marta iduće – iliti sedam meseci – Vašington je potrošio 6.000$ na piće. Jedan mesec proveo je povlačeći se kroz Nju Džerzi i tada je uspeo da potroši 3.800$. Samo tih osamsto otišlo je na novo sedlo. Konačno, kad se podvukla crta, došlo se do zbira od 20 hiljada potrošenih na ne-sećam-se-šta.

Da budemo fer prema Džordžu, pomenućemo i da je on smatrao da je sve to prilično tupavo organizovano. Jedared se požalio kolegi rekavši da vojska ne dobija platu, nema košulje, kao i da im je strpljenje prilično pohabano, ali da vlast ne haje i ne obazire se na njihov plač. Naravno, njegova frustracija bila je ograničena na nekoliko ljutitih pisama jer nije hteo da ujeda ruku koja plaća račune u birtijama. Do kraja rata Vašington je nagurao račun na fantastičnih 450.000$, što je iznelo preko 4 miliona dolara, kada se obračunala inflacija.

Bićemo dobri i napomenućemo da to nije bilo samo za piće. Na to je otišlo verovatno samo milion ili tako nešto. Čovek je, ipak, bio svetac...

Vinston Čerčil i njegov dostojanstveni beg iz zatvora

Možda vam ovaj gospodin i ne deluje kao čovek od akcije, ali to je tako samo zato što ne znate šta je radio u onom južnoafričkom zatvoru...

Šta je uradio?

Pre političke karijere, Čerčil je bio ratni reporter u Burskom ratu u Južnoj Africi naseljenoj Holanđanima. Razlikovao se taj posao od ovoga što rade današnji reporteri: tada nije postojao termin "neborac", reporteri su bili naoružani i plen svakome ko je bio u stanju da podigne pušku. To je postalo očigledno tokom jedne ekspedicije kada su Buri napali oklopni voz u kome je bio Čerčil, poklali su britansku pratnju i odvukli Čerčila i logor za ratne zarobljenike u Transval. Sledećeg meseca je zatrpao burski ratni sekretarijat peticijama za oslobađanje, ali nije uspeo da dobije ni jedan jedini odgovor. Na kraju, Vinston je odlučio da mu jedino preostaje da – pobegne.

Naravno, utekao je na najbritanskiji mogući način. Najpre je izmirio račune u zatvorskoj prodavnici, platio je sve dugove, a potom je napisao pismo burskom državnom sekretarijatu u kome se ljubazno izvinjava zbog bekstva i zahvaljuje na gostoprimstvu. Ostavio je pismo na jastuku, zgrabio šaku čokoladica i prebacio se preko tri metra visokog zida u susednu uličicu. Šetkao se gradom zvuždkajući vesele melodije i pozdravljajući trgovce neko vreme, dok se nije ukrcao na voz ka istoku. Pre zore je iskoričio iz voza i sakrio se u jarku gde je proveo dan naizmenično spavajući i jedući čokoladu...

Narednih pet noći, trčao je iz jarka u jarak, krao hranu i vodu, dok se nije ukrcao na voz koji je išao za Mozambik, britansku koloniju. Prvo što je učinio bilo je napuštanje miroljubih izveštavanja i pridruživanje konjičkom puku, jer – ovako ili onako, Čerčil je uvek plaćao svoje dugove.

Petar Veliki osvojio je prestonicu "zabavnom" vojskom

Petar Veliki, ruski car – znate, to je onaj čovek odgovoran za vesternizaciju ruske vojske, guranje granica do Baltičkog mora, kao i za to što su Šveđani zaboravili kako se ratuje, pa su počeli da prave nameštaj. Ali, pitanje je kako je čovek poput Petra zadobio moć?

Šta je uradio?

Petar je nasledio presto kada je imao svega 9 godina, pa je njegova polusestra Sofija bila na vlasti dok on nije dovoljno porastao. Nažalost, ona se privikla na osećaj moći i nije mogla da posnese Petra koji je podsećao na to da će jednog dana morati da se odrekne svega. Zato ga je i ukrcala na brod i poslala na Zapad...

Kada je napunio 11 godina, Petar je zatražio barut (kao i svaki jedanaestogodišnjak) i Rusija je to, naravno, odobrila. Okupio je drugare u pukove koji su podsećali na zapadnoevropske vojske. Sa ovom vojskom "igračkom" sastavljenom od drugara i najmljenih vojnika igrao se rata toliko realistično da je u jednoj borbi poginulo njih 24. Rusima je to bilo zabavno pa su Petrovu družinu nazvali Armija Zabave.

Armija je, do njegove 16. godine, dostigla 600 vojnika. Odnos između Petra i Sofije je pukao kada mu je tražila da se vrati na Kremlj, a on odbio. Izbilo je veliko napeto odmeravanje između ruske vojske i ove Petrove, zabavne. Godine 1689, Petar je umarširao u Moskvu sa svojom ekipom. Kako bi opravdali svoje ime, Zabavna Armija preuzela je vlast, Petar je sestru poslao u manastir, a tela njenih pristalica izbacio je kroz njen prozor.

Artur Velsli, vojvoda od Velingtona, imao je mnogo seksa i to sa kim!

Ser Artur Velsli, prvi vojvoda od Velingtona, bio je čovek koji se dva puta suprotstavio Napoleonu i koji je izvojevao legendarnu pobedu nad njim u čuvenoj Bitci kod Vaterloa. Međutim, rivalstvo se nije zadržalo samo na bojnom polju. Bilo je prilično privatno, po sistemu - "ljubio sam ti sestru" (da ne budemo nepristojni).

Šta je uradio?

Pošto je Velsli pripomogao Napoleonovom porazu, Parlament ga je proglasio za britanskog ambasadora u Francuskoj. Istoričari su takav potez proglasili za sipanje soli na ranu. Velslijev instinkt govorio mu je da se poigra sa Napoleonom, pa je tako najpre preoteo njegovog kuvara, a potom mu je spavao sa sestrom. O, da, Polinu je pratio glas da joj je bilo udobnije bez odeće, pa je to često praktikovala, posebno sa Velslijem kojeg je zvala "nemilosrdni đavolak". Kupio joj je čak i kuću, taj đavolak, ali nije ona bila jedina.

Uleteo je i u riznice zadovoljstva dve bivše Napoleonove devojke koje su pričale kako je vojvoda bolji ljubvnik. Istorija ne napominje da je obrlatio i Napoleonovu mamu, ali garantujemo da je pokušao.

Cezar je tražio veći otkup od svojih kidnapera

Ovde uvod nije potreban. Ali, evo ga, ipak: On je bio Gaj čuveni Julije Cezar.

Šta je uradio?

Sudeći po Plutarhu, Cezar je isplovio sa španske obale i nedugo potom oteli su ga pirati. Očigledno nisu na vreme shvatili koga su uhvatili, pa su za njegov otkup tražili svega 20 srebrnih talenata. To je verovatno trenutak kada bi svaka normalna osoba vrištala od sreće jer će neko moći da plati, ali Cezar se grohotom zasmejao i insistirao da pirati odmah prestanu sa tim uvredama, te da otkup podignu na bar 50 talenata. Pirati su se nekako složili (verovatno nerado), pa je Cezar poslao nekoliko svojih robova da donesu novac.

Dok je čekao, proveo je mesec dana zavitlavajući se sa gusarima. Zahtevao je tišinu kad je odlazio na počinak, naređivao im je, a kad bi mu bilo dosadno – čitao bi poeziju. Ako bi se pobunili, Cezar bi im u šali pretio da će ih razapeti na krst.

Celih 38 dana kasnije, Cezarovi robovi vratili su se sa traženim srebrom i on je pušten. To bi bio kraj priče, da je Cezar ona normalna osoba koju smo već spominjali, no – na gusarsku žalost – Julije čuveni Cezar se vratio sa punom rimskom flotom i razapeo na krst svakoga koga je našao na brodu. Nema igre sa njim!