Sava Nemanjić: Prvi srpski tajni agent

U korenima istorijskih sećanja svakog naroda nalazi se po jedna ličnost. Mitomanizovana do beskraja u vremenu romantizma (18. i 19. vek), ta bi ličnost postala bezgrešna, sakralizovana do mere u kojoj je samo Sin Božiji visočiji po čistoti i savršenosti. 

Razumljivo, romantizam je bio srodnik vremenu stvaranja nacionalnih identiteta kakve danas imamo, vremenu kada je svakoj etničkoj skupini trebala što veća istorijska ličnost na koju bi se ponosili i čijom pomoću bi mogli da se izbore sa drugim, rivalskim narodima.

Takva ličnost u srpskom narodu je postao sveti Sava, sin Stefana Nemanje. On je bio srpski Hamurabi (tvorac prvog pisanog zakonika - Zakonopravila), srpski Prometej (narodne priče beleže kako je ljude učio ratarstvu, stočarstvu, graditeljstvu, ribolovu...), srpski apostol i misionar (širio je veru na sve strane, dizao episkopije i, najvažnije, osamostalio Srpsku crkvu), pravi otac srpske nacije dakle.

I dok smo juče pisali o Savinoj sveopštoj istorijskoj ulozi (pročitajte: Sveti Sava - najvrednija kreacija Stefana Nemanje), danas ćemo se usredsrediti na dva njegova dela koja nisu u opisu sveštenog lica, ali jesu u opisu čoveka koji je čuvao i sačuvao Srbiju u nekim od najtežih trenutaka njenog postojanja.

Obaveštajne službe nisu kreacije novog doba. Naprotiv, uhode i asasini koriste se već milenijumima, od Starog Egipta i Asirije, Kine, Persije... Srednjovekovna Srbija nije bila izuzetak.

Po svoj prilici Sava je, kao povrtatnik u otadžbinu, a brat vladara, imao uticaj na način na koji je ta služba delovala.

Smrt bugarskog velikaša Streza

Stefan Nemanjić se u Srbiju, iz koje ga je isterao stariji brat Vukan, vratio pomoću bugarskog cara Kalojana (Lepog Jovana). Međutim, nakon Kalojanove smrti na presto je došao njegov rođak Boril. Protivnik Borilu bio je Kalojanov rođak Strez, pa je, da ne bi stradao, izbegao u Srbiju, kod Stefana kome je pomogao nekoliko godina ranije u borbi sa Vukanom.

Stefan je Strezu pomogao da se dokopa grada Proseka, kod današnje Demir kapije u Makedoniji. Ipak, posle nekog vremena, bojeći se da Stefan ne poklekne i preda ga Bugarima, Strez se odmetnuo i, štaviše, pridružio savezu Bugara i Latina koji su hteli da pokore Srbiju. 

Našavši se u nezavidnim prilikama, Stefan je poslao Savu kod Streza koji je sa 1214. vojskom pošao na Srbiju, ne bi li ga odgovorio od rata. Pregovori su bili i prošli, ali je Bugarin bio neumoljiv. U jednom trenu, Sava je napustio Strezov kamp i krenuo za Srbiju. Teodosijevo žitije svetog Save (ceo sadržaj je OVDE) piše da se starešina srpske crkve molio Bogu da kazni agresora, što se i desilo. 

Stavimo li na stranu šablonsku priču o božanskoj intevenciji, koja provejava crkvenom književnošću u celoj srednjovekovnoj Evropi, nije teško zaključiti da je obaveštajna mreža oko Streza uspela da ukloni veliku opasnost koja se nadvila nad Srbijom.

Epirski despot Mihailo Prvi Anđeo

Savezu se bio priključio i Mihailo Prvi Anđeo, despot Epira, najzapadnijeg ostatka srušene Vizantije. On je, radi svog opstanka, ali i proširenja poseda, sklapao i raskidao saveze sa krstaškim državama na Balkanu, a 1214. bio je u savezu sa Latinskim carstvom, koje ga je pozvalo u rat sa Srbijom. Bugari su u rat pošli iz već pomenutih pobuda, a Latini kao katolička sila, željna daljih osvajanja "šizmatičkih" predela.

Despot je od Stefana 1214. osvojio Skadar. Tom prilikom je preneo mošti Svetog kralja Jovana Vladimira u Drač (pročitajte: JOVAN VLADIMIR: Naš prvi svetac i najlepša spona Srba i Albanaca). 

Ponovo je Stefan Nemanjić uputio brata Savu u pregovore. Kao i sa Strezom, pregovori su propali i Sava se povukao. I opet se istorija ponovila. Nije dugo prošlo, jedan od sluga ubio je Mihaila na spavanju, u gradu Beratu. I ovo se tumačilo kao Savino čudo.

Dakako, čudo i jeste bilo, ali najverovatnije kao rezultat uspešne obaveštajne operacije uklanjanja dva ozbiljna protivnika zemlje. Ubrzo po despotovoj smrti, Srbija je povratila Skadar.