Ovi Srbi su upravljali Osmanlijskim carstvom!

 Na ovakvom položaju Mehmed je bio neprestano u dodiru sa sultanom i sultan je dobro uočio sve njegove vrline. Mehmed mu se mnogo dopadaše, jer u njemu poznade plemenito srce i potonjega darovitoga državnika, jer veličina jednog vladara nije toliko u ličnim delima, koliko u veštini biranja darovitih i spremnih ljudi, ljudi državnika, širokih pogleda, koji ne zidaju svoj rad za godinu, dve, nego gledaju nekoliko decenija unapred.

U to vreme vrlo se beše istakao i potpuno poverenje sultanovo stekao Rustem-paša, takođe Srbin, koji je 1544. postao veliki vezir. Sulejman ga je toliko voleo i odlikovao, da mu dade za ženu svoju kćer Mirmahu, slavljenu kao izvanrednu lepoticu, neobično pametnu i duhovitu.

Pored Rustema, docnije, oko 1553. godine, beše treći vezir, starac od 80 godina Ibrahim, takođe Srbin iz Bosne. Srbi, kao činovnici i dostojanstvenici Turskog carstva, vrlo dobro su stajali za vlade Sulejmana, pa stoga, kad je umro čuveni kapudin-paša (admiral) Hajrudin Barbarosa, jula 1546. godine, to važno mesto je povereno Mehmedu Sokoloviću. Tako Mehmed postade ličnost vrlo velikog značaja u turskom carstvu. Koliko je značajan ovaj položaj, moglo se samo onda razumeti kad se zna kakva je bila turska mornarica i kako se dolazilo do uspeha na moru.

Kad Mehmed dođe za kapudin-pašu, njegov prvi viđeniji i istaknutiji položaj, pokuša da svoj dar istakne i pokaže svoju vrednost. To mu beše lako, jer je bio skoro samostalan i učini dosta za tursku flotu. Magacina i arsenala nije bilo na pristaništu, gde bi se sprave i oružje sklonilo. Mehmed je uviđao taj nedostatak. I odmah krenuo da podigne arsenal. I podigao ga je. Magacin je ogradio zidom, pa zatim šancem, te je postao ne samo zgodan za sklonište sprava i oružja, već i kao zaštita od krađe i razvlačenja. Bila je to jedna od velikih Mehmedovih tekovina.

Veliku čast i dužnost kapudin-paše nosio je Mehmed punih pet godina, i to tako sjajno, da je Sulejman bio potpuno zadovoljan.

Postati beglerbegom Rumelije značilo je koliko postati namesnik carski svih zemalja Turskog carstva u Evropi. Tada sultan nije mogao da nađe podesnijeg čoveka za rumelijskog beglerbega od Mehmeda.

Još ranije je vladala u Ugarskoj strašna svađa oko toga ko će biti kralj: Jovan Zapolja ili Ferdinand Austrijski. Kad je umro Zapolja 1540. godine, ostali su iza njega žena Izabela i sin Jovan. Tek tada su nastale svađe oko prestola u Ugarskoj, koje su trajale punih deset godina, sve na štetu naroda i države. Najposle se ta borba završila tajnim ugovorom da Ferdinand dobije Erdelj sa Zapoljinim delom Ugarske.

Ugovor je trebalo da ostane tajna za Turke, jer oni behu stvarni gospodari ne samo Erdelja nego i Ugarske. Međutim, sam kralj Ferdinand javi sultanu preko svog poslanika da on uzima Erdelj po pravu nasledstva. Ovim je prekršen jedan raniji ugovor – Beogradski, i sultan smatraše da je poslanik odgovoran što njegov gospodar ne drži reč, te ga baci u Crnu kulu na Bosforu, a naredi svom tek postavljenom beglerbegu u Rumeliji, Mehmedu Sokoloviću, da skupi vojsku, ode u Erdelj i tamo povrati Izabelu i njenog sina Jovana.

Mehmed odmah skupi vojsku i s 90.000 vojnika i 54 topa krenu na Ugarsku. Brzo je dopro do Slankamena u Sremu i već beše spreman da krene dalje, ali ga tu zadrža poznati diplomata, kardinal Đorđe Utješenović, namesnik u Erdelju. On mu je često pisao laskava pisma, i molio da ne udara na Erdelj, koji je pokoran caru i carskom štićeniku Jovanu.

Sokolović mu je dosta oholo odgovarao, iščekujući da mu se namesnik Erdelja lično predstavi i pokloni. Kad od toga ne bi ništa, srditi Mehmed diže vojsku, pređe Dunav kod Petrovaradina, osvoji Bečej, Bečkerek, Čanad, Lipovu i još 12 gradova. Tada naumi da pođe ka Erdelju, ali ga opet zadrža Đorđe Utješinović. Ovaj lukavi kaluđer tada diže bunu u celom Erdelju i naoruža po vojnika od svake kuće. On naredi da kroz celu zemlju prokrstare najugledniji ljudi na konjima sa krvavim kopljem i mačem, kao znamenjem opšte opasnosti. Pored svakoga je išao po jedan pešice i vikao: “Eto neprijatelja otadžbine! Ustajte! Svaka kuća neka da po jednog vojnika!”

Stoga se Mehmed već u poznu jesen vrati natrag, i udari uz put da osvoji Temišvar. I 14. oktobra s glavnom vojskom i 50 topova opsedne grad i počne ga tući. Jurišao je nekoliko puta, ali uzalud, jer ga je odbijala hrabra posada pod zapovedništvom Stevana Lošoncija. Kad Mehmed potraži da mu se preda grad, Lošonci odgovori da ide otkud je došao. Tada mu Mehmed, vešt klasičnoj poeziji, odgovori stihovima iz prve ekloge Virgilijeve:

“Pre će, dakle, laki jelen u vazduhu pasti.

I more gole ribe na obali ostaviti”.

Opsada je trajala do 28. oktobra, ali bez uspeha, i Mehmed se povuče u Beograd na zimovnik. Odatle je vodio živu prepisku sa Utješenovićem, iz koje se vidi ne samo veliki diplomatski um Mehmedov, nego i vanredno lep istočnjački stil, što pokazuje da ga je savladao.

Kad meseca juna 1554. godine krete sultanova vojska, pridruži joj se Mehmed na poljani kod Sušehera. Svi carski vojnici tada su se divili kitnjastoj vojsci Mehmedovoj. S njihovih ramena spuštala se divna panterska koža; na šlemovima, koji su blistali od sunčanih zraka, lelujahu se lisičiji repovi, na nogama raznobojne čizme, a na njima duge mamuze, na svakome veliki štit, na mišicama plave i modre narukvice, na rukama gvozdene rukavice. Konji su im bili jednaki, svi jednom bojom obojeni.

Ovaj rat trajao je kratko vreme, a Mehmed i njegova vojska silno su se isticali. Mir je ugovoren u gradu Amasiji.

MORNARI SVOJI GOSPODARI

Turska mornarica u vreme admiralstva Sokolovića bila je mlada, ali je Hajrudin Barbarosa bio dostojan suparnik sjajnom Doriji, admiralu Karla V. Osim toga, svi slavni admirali, kao Hajrudin Barbarosa, Pijale-paša i drugi behu gotovo samostalni gospodari na moru. Sve uspehe Turska carevina postizala je svojom mornaricom preko mornara, koji su, tako reći na svoju ruku “po moru gusari i mnogo puta bili sami svoji gospodari, ne zaviseći ni od koga”.

(Večernje novosti)