STUDENTKINJA IZ PROVINCIJE: Mrzela sam Beograđane, a onda sam izgubila nevinost sa jednim od njih

Ne volim predrasude, ali kao devojka iz malog sela iz centralne Srbije i sama pomisao na momke iz Beograda me je nervirala. Kada sam išla na "Egzit" i stupala u kontakt i flertovanje sa njima, bili su suviše nadmeni. Ne smeta mi samouverenost, to volim kod muškaraca, ali postoji granica između bezobrazluka i vere u sebe. Kao studentkinja književnosti, uvek sam poštovala obrazovane i načitane mladiće. To je bio još jedan problem: svi iz BG su mi izgledali kao da jedino mogu da govore o fubdalu, teretani i markama automobila.

Kada sam došla u Beograd, trebalo mi je malo vremena da se snađem i stvarno sam se pre svega koncentrisala na učenje. Međutim, posle dve godine i gomile desetki na ispitima, osećala sam da je krajnje vreme da poklonim nevinost nekom tipu.

Moje kolege na Filološkom su uglavnom stidljive, pa ih nisam uzimala u obzir, mada to nije bio problem: trebalo je samo da upoznam nekog ko će mi se dovoljno svideti, bez nekih silnih obaveza posle seksa. Takva sam, što naumim, to i ostvarim. 

Iznajmljivala sam stan u Novom Beogradu, a u zgradi preko puta živeo je jedan veoma simpatičan dečko, koji mi je zapao za oko odavno. Moram neskromno da napomenem da izgledam jako dobro, pogotovo kada se "skockam". Nisam ja kriva što momci vole velike grudi, molim lepo! Jednom prilikom sam krenula na fakultet i srela tog simpatičnog dečka na autobuskoj stanici. Napravila sam se da mi je ispao upaljač, a on je odmah prišao, podigao ga i rekao: "Izvoli, komšinice." Pri tom se nasmejao i bio je sladak kao šećer! Upoznali smo se i počeli da razgovaramo, a onda je rekao: "Brate, koliko kasni ovaj bus!" Bolje da me je sapleo nego što je razvukao to "braatee"! Ali, njegov osmeh je govorio pet jezika, pa sam prešla preko toga. 

Dogovorili smo se da se nađemo ispred zgrade to isto veče. Otišli smo u kafić u kraju i mogu da kažem da sam imala sreće: on je bio neko s kim sam mogla da razgovaram o književnosti. Da li ja to sanjam: razgovarali smo o manje poznatim pesmama Vaska Pope i Brane Petrovića, romanu "Majstor i Margarita"... vreme je letelo.

- Znaš, ja baš ne volim Beograđane - rekla sam mu posle dva sata razgovora.

- A ko ih voli, leba ti?  - odgovorio mi je, pa smo se nasmejali uglas.

Posle četvrtog pića je rekao da su mu "matorci" na placu i da bi voleo da nastavimo lep razgovor u njegovoj sobi. Pre samo godinu dana ne bi mi palo na pamet, ali moram da priznam da sam bila, hajde da budem direktna - napaljena. Trebalo mi je muško, a ovaj tip je ispunjavao sve moje standarde.

Da skratim - završili smo u njegovoj sobi i posle sat vremena razgovora smo počeli da se ljubimo. Skinuo mi je majicu, a zatim mi brushalter.

- Nevina sam, moraš polako - rekla sam mu, ali znala sam da sam bila spremna. Ulivao je veliko poverenje.

- Biće mi čast da te rešim te brige - šmekerski je odgovorio i onda smo vodili ljubav.

Posle svega, ostali smo u vezi oko tri meseca. Bila sam zaljubljena, ali on je na kraju ispao đubre - ostavio me je zbog jedne koleginice sa fakulteta, znatno iskusnije po pitanju seksa. Ipak mislim da sam napredovala: i da nije bio Beograđanin, mogao je da ispadne bednik. Zato će mi uvek ostati u lepom sećanju: bio je nežan kada je trebalo i zahvalna sam mu na tome. I sad, posle dve godine, izmami mi osmeh kada vidim nekog mladića sa neodoljivim osmehom koji kaže: "Braatee!" A kada postanem profesorka srpskog jezika, učiću decu da je to pogrešno, bez predrasuda.