ISPOVEST SINA SVEŠTENIKA: "Većina u mom selu je pokatoličena nakon Oluje i ekstremniji su od Hrvata"
"U mojoj kući su bili i Milan Martić, Arkan, i kapetan Dragan i nijedan od tih ljudi nije zločinac. Želeli smo samo autonomiju...", svedoči Miloš koji je sa porodicom prebegao u Srbiju
"Vrlo malo sam zapamtio od svega što se dešavalo tog kobnog 05. avgusta 1995. godine, jer sam imao pet godina, ali znam da je bilo užasno slušati vrisak, plač i osećati očaj judi koji su bili sa nama zajedno u koloni“, započinje priču za Srbiju Danas Miloš Korać iz Velike Popine kod Gračaca, odakle je rodom i majka našeg književnika Branka Ćopića. Miloš je sin sveštenika, a zajedno sa svojom majkom, sestrama i bratom morao je da napusti svoje ognjište koje su generacije pravile. Danas živi i radi u Ivanjici.
"Veliki deo cele priče znam iz priča starijih, jer sam bio mali, ali se odlično sećam da od '91. godine pa sve do '95. život za Srbe u Hrvatskoj je bio period slobode i manje više života oslobođenog od Hrvata i komunizma koji su bili više nego prisutni od 1945. godine. Hrvati nikada nisu priznavali Jugoslaviju, njihov san je bila nezavisna Hrvatska što se na kraju i ostvarilo. Bio je tamo prisutan i veliki broj Srba, kada je krenuo raspad države 90-tih, koji su pomagali Hrvatima u velikoj meri, odavajući za novac borbene položaje i prodajući oružje Hrvatima, govoreći da je bolje da zarade oni nego Mađari“, dodaje ogorčeno Miloš posmatrajući sada život posle 20 godina od progona mnogo mudrije.
Kako objašnjava morali su da beže jer su Hrvati išli redom i ubijali šta su stigli bez obzira na Tuđmanovo obećanje da im niko neće ništa.
"Moramo biti realni i priznati da i sami kao nacija imamo krivice. Moja porodica je došla u iznajmljenom jugu i obzirom da nas je bilo šestoro u kolima, ja kao najmlađi sam bio uvek tu, dok su sestre i brat morali da jure svoja mesta kod komšijskih traktora. Pred samu 'Oluju' mi nismo verovali da će se to desiti, čak i tada kada smo bili u koloni mislili smo da ćemo se vratiti za deset dana, niko nije mislio da ćemo ostati ovoliko dugo u Srbiji. Komšije su takođe izbegle", svedoči Miloš.
On se priseća da su uprkos Tuđmanovom govoru, hrvatski vojnici išli redom i ubijali nemoćne žene i muškarce koji nisu bili u stanju da krenu u kolonu.
"Čuvali smo živu glavu i u tom trenutku jedino što smo mogli da uzmemo su lične stvari. Ostalo nam je porodično imanje i kuća. Ulaskom Hrvatske u EU ukoliko se niko ne pojavi u određenom vremenu, tamo oni prisvajaju tu zemlju kao svoju. Ja imam sve papire i boriću se koliko budem mogao, ali stalnom povratku se ne nadam, jer nas Hrvati ne bi dobro dočekali, u to sam siguran“, kroz suze priča Korać za portal SrbijaDanas.com.
U selu u kom je živeo, kako kaže, nije bilo katoličke crkve.
"Moj otac je bio sveštenik, u našem selu nije bilo katoličke crkve jer je u selu bilo većinsko srpsko stanovništvo. Sada znam pouzdano da je velika većina ljudi Srba prešla posle progona u rimokatoličku veru i da se danas izjašnjavaju kao Hrvati možda i ekstremniji od onih izvornih ukoliko ih uopšte i ima takvih", uzdiše Miloš i komentariše da to "dovoljno govori o hrvatskoj državi i o tome kakav je zapravo njihov odnos prema manjinama".
"Mene mnogo više boli odnos naše države prema kapetanu Draganu koji je isporučen Hrvatskoj, a nije činio zločine za koje je optužen. U mojoj kući su bili i Milan Martić, pokojni Arkan, kao i kapetan Dragan i ni za jednog od tih ljudi koji su branili srpski narod ne mogu da kažem da je zločinac. Želeli smo samo autonomiju, nikako ostvarivanje kako to Hrvati danas kažu velikosrpskih interesa. U Srbiji smo dočekani od strane nekih na vrlo grub način, a bilo je i dobrih ljudi koji su hteli da pomognu. Zaista ne znam kako bih sve to sada okarakterisao i najviše me nervira kada neko kaže da smo hrvatski Srbi. Ne, definitivno nismo, jer smo Srbi i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u BiH i u Americi i svuda“, objašnjava on.
Korać dodaje takođe da putem društvenih mreža ima kontakte sa nekim svojim poznanicima iz Hrvatske i kaže da su naši sunarodnici kivni na ljude koji su u Srbiji naplaćivali vodu kada su bili u koloni.
"Sada ima Srba iz Hrvatske koji su se dokazali u svojoj Srbiji, imaju svoje firme, pronašli su svoje mesto pod suncem, ali nikada neću razumeti tada podozrenje koje je vladalo, jer nije samo Oluja progon Srba u Hrvatskoj. Progon je i maltretiranje i otpuštanje Srba sa posla iz urbanih sredina, a sama Oluja je bila finiš Tuđmanovih zamisli“, zaključuje Miloš i nada se da će se prilike promeniti i da ćemo i mi kao nacija nekada pokazati kako nismo bili agresori na Hrvatsku, već smo žrtve države Hrvatske u svakom pogledu.
