Zašto se ljudi odlučuju na samoubistvo i kako da im se pomogne?
Svako samoubistvo ili pokušaj, osim samoubice, najdirektnije pogađa bar šest ljudi iz njegovog okruženja, pokazuju istraživanja. Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste: Šta je to što čoveka navodi da "podigne ruku na sebe"?
Nedavno samoubistvo u streljačkom klubu Partizan izazvalo je burne reakcije javnosti. Vest o dvadesetšestogodišnjaku koji je sebi pucao u glavu nakon pročitane sms poruke, potresla je mnoge. Zašto je ovaj mladi čovek rešio da okonča život na ovaj način i na ovom mestu ostalo je nepoznato.
Psiholog organizacije "Srce" koja je centar za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva Milena Jerkov Bibić objašnjava da za ovakvu odluku ne presuđuje samo jedan događaj. To nije odluka koja se donosi lako ili zavisi od jednog jedinog faktora.
Zašto se ljudi odlučuju na poslednji korak?
"Samoubistvo je dosta kompleksna stvar. Jako je teško reći jedan razlog i prosto je neozbiljno i nije fer prema tim ljudima, ni prema njihovim porodicama navoditi tačne razloge i nagađati šta je bilo. Samoubistvo može da se gleda kao impulsivni čin, ali ne mora da znači da je do toga došlo iz jednog jedinog impulsa. Najčešće je to zbir nekih različitih faktora, nekih sećanja koja se skupljaju u čoveku koja ga navedu da tako nešto pomisli."
Na sebe ne dižu ruku samo ljudi koji su na rubu egzistencije, već na samoubistvo najčešće pomišljaju oni koji su usamljeni, neshvaćeni, a najčešće nemaju sa kim da podele ono što ih muči ili ih okolina osuđuje zbog toga o čemu misle i načina na koji razmišljaju.
"Ljudi se generalno plaše da sa drugima razgovaraju o jednoj tako teškoj temi, jer su često rečenice koje oni dobiju: 'Pa nemoj, mlad si, život je pred tobom', 'Svaki problem može da se prevaziđe' ili 'Nemoj mi ni pričati to'".
Kako reagovati na vreme?
"Na prevenciji treba da rade svi od profesora i nastavnika u školama, preko roditelja koji ne shvataju svoju decu ozbiljno ili ljude u svojoj okolini, ali i mediji koji izveštavaju o samoubistvu. Samoubistvo jeste najčešće način da bol prestane. Znači, kada bol postane previše jaka, čovek više ne može da se nosi sa njom, on samo želi da bol prestane i ne vidi drugi način osim da okonča svoj život".
Osobi koja pomišlja na ovakav korak treba prići sa razumevanjem, bez osude ili bilo kakvih negativnih kometara i razgovarati sa njom otvoreno i na pravi način. Pomoć uvek mogu da potraže od psihologa Centra za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva Srce, besplatnim pozivom na broj 0800 300 303 i 021 6623 393 ili putem elektronske pošte vanja@centarsrce.org.
"Ljudi nama mogu da se jave, od 14h do 23h, na email odgovaramo 24 sata. Neće biti nikoga ko će ih osuditi i reći 'nemoj'. Imamo neke svoje načine. Prosto će dobiti razumevanje. Mi sa njima razgovaramo o tome šta ih muči, o onome šta oni sami žele da nam kažu, koji problem žele da reše... ".
Mediji jedan od faktora u povećanju broja samoubistava
Mediji imaju jako veliki uticaj načinom na koji izveštavaju o o nekom takvom nemilom događaju. Način izveštavanja, ali i detalji koji se iznose u javnost mogu da izazovu veliki porast stope samoubistva.
"Bio je jedan slučaj u Hong Kongu gde je čovek izvršio samoubistvo na jedan nesvakidašnji način. Mediji su do detalja opisivali način na koji se taj čovek ubio, od toga kako je došao do sredstva do toga na koji način je to uradio. Do tada nikad nije zabeleženo da se neko ubio na sličan način, ali nakon toga, broj sličnih slučajeva samo je počeo da raste."
Broj samoubistava povećava se tokom praznika, jer se ljudi tada osećaju loše zbog euforičnom raspoloženja i porodične atmosfere koja vlada tih dana.
"Mediji igraju jako veliku ulogu, posebno u slučaju kada opisuju detalje. Ono što se teško i malo zna o tome je da na jedno izvršeno samoubistvo dolazi po nekim statistikama 15, a po nekim 20 pokušaja samoubistava. Svaki pokušaj samoubistva najdirektnije pogađa bar šest ljudi."
Ova poražavajuća statistika dovodi do zabrinjavajuće situacije. Umesto da se reaguje na vreme i pomogne, vrlo često se jasni znaci zanemaruju, jer se ne shvataju doboljno ozbiljnim ili se o njima ozbilno ne razgovara.