Voleo je da popije, a ovaj manir bio je samo njemu svojstven: Bata Stojković ostao je upamćen kao legenda domaćeg filma
Danilo Bata Stojković važio je za ljubitelja druženja, lepe muzike i za vrlo velikodušnu osobu, što se da videti kroz jednog čudnog pravila kog se pridržavao.
Onaj ko je pomno, godinama posmatrao glumca je konobar u bifeu Ateljea 212, Novica Nikić.
On i Bata bili su izuzetno bliski godinama, a malo ko je to znao.
"Kad bi negde zanoćio, ujutru bi pravo, još u onom starom bifeu, dolazio kod mene. Bilo bi to oko deset sati, kada neki glumci već počinju sa probama. Uđe Bata sa nekim magnetofonom ili kasetofonom, ne sećam se šta je bilo, i kaže kolegama: "E, sad ćete da čujete najlepšu pesmu, pesmu koju nikad niste čuli." Onda mu ovi glumci, još je tu bila stara garda, kažu: "Ajde bre, Bato, koja je to pesma koju mi ne znamo?" I, sećam se, Bata im pusti "Oj, oblače, nemoj na orače". Ovi padnu u trans. Imao je čudan ukus", priča Novica Nikić.
On priča da je Bata u kafani uvek bio egal sa svima, da je često okupljao i obične ljude, ljude koji nisu iz pozorišta, ali da je voleo i da ih impresionira tako što nije plaćao račune.
"Ali ostavi, na primer, samo bakšiš i ode. Kaže: "Ovo ne plaćam." Svi ostanu u čudu. On je to radio kada je iz bifea produžavao u neku drugu kafanu, ali je sutradan, redovno, dolazio da plati dugove. Ili pošalje po Olgi. Njegovi gosti nikada nisu plaćali račune, jednom ih je jedna koleginica jurila da im vrati pare, jer nije znala za Batino pravilo", kaže Novica Nikić.
"Bife Ateljea 212 u vreme Bate Stojkovića bio je stecište fantastičnih duhova ili, kako je to rekla jedna spisateljica, reprezentacija duha", podseća Caci Mihailović.
"Ljuba Moljac i Baja Bačić su bili beskrajno duhoviti. Oni su još u ono vreme, kad su svi bili živi, smišljali epitafe, šta će kom glumcu da piše na grobu. Za Taška Načića su smislili: "Mnogo pio, mnogo jeo, pola groblja zauzeo". A za Batu Stojkovića: "Ovde leži Bata Čuburac, umro na vreme, boli ga k….'", kaže Caci.
