DRUGO VEČE BEOGRADSKOG DŽEZ FESTIVALA: Od džeza sa izraelskih pustinja, do ekstaze u plemenskoj svetkovini
Za svakog po nešto.
Druge večeri 34. Beogradskog džez festivala publika je osetila dve različite energije, a njena reakcija bila je ista – izražena dugim aplauzom koji pokazuje da su se dobro zabavili.
S jedne strane razigrani i energični kvintet izraelskog kontrabasiste Omera Avitala koji tera na
ples, a s druge melanholična i klasičarska atmosfera na koncertu španskog pijaniste Marka Meskide.
Avitalov sastav krenuo je bez "upoznavanja" – odmah su servirali upečatljivu fanki kompoziciju "Šabazi" sa baperskim solažama dvojice saksofonista, Aleksandera Levina i Asafa Jurija. Da već na startu kupe publiku i zarade prvi snažan aplauz kojih je tokom koncerta bilo nekoliko.
Posle tri kompozicije koje spremaju za novi album, oni su prešli na numere sa ostvarenja "Kantar", kako su simbolično nazvali i sam kvintet.
Jedan od upečatljivijih momenata bio je kada je Avital ostao sam na sceni i solo deonicom na basu pokazao da je tokom školovanja izučavao tradicionalnu muziku Bliskog istoka. Stvorio je atmosferu koja oživljava pustinje i mistiku Izraela.
Publika je pre njih slušala intimni dijalog Meskide i njegovog klavira, a program je bio iz jednog dela bez pauza.
U početku je pretežno vodio računa o atmosferi, da bi lagano i postepeno izgradio prostor da pred kraj nastupa poentira emotivnom i toplom numerom. Ona kao da je najavila veselije improvizacije koje je pijanista ostavio za dva bisa.
Okupljeni su ga višeminutnim aplauzom i treći put vratili na scenu, ali je tada Meskida morao da se
učtivo pokloni i završi koncert.
Koncerti su se potom preselili u salu Amerikana DOB-a. Publika je prvo slušala trio mađarskog cimbaliste Mikloša Lukača, a za kraj drugog dana Beogradskog džez festivala prava poslastica za ljubitelje avangardnog pristupa džezu - nastup kultnog sastava "The Necks".
Više od sat vremena polivanja i grmljavine australijskog trija - i to u cugu. Svirka koja nije za svačije uho, ali je zato istreniranih ušiju spremnih za drugačije bilo dosta - puna Amerikana. Akcenat je kod "The Necksa" na stvaranju atmosfere, a melodija je u drugom planu.
Pijanista Kris Abrahams, kontrabasista Lojd Svonton i bubnjar Toni Bak su napravili atmosferu koja najviše liči na plemensku svetkovinu kroz koju se postepeno stiže do ekstaze. Repetitivna, nervozna i energična svirka koja udara pravo na stanje svesti slušalaca. Na stanje koje mora da se izgradi, a jedan od načina za to bio je ples kakav su ljudi izvodili u plemenima pored vatre. To je podražavala i jedna devojka u publici koja zatvorenih očiju nije prestajala da igra, klateći se i mašući rukama kao da prati strujanje nekog imaginarnog vetra.
Tek na momente, Abrahams je na klaviru servirao kratke, jednostavne, setne i melanholične melodije koje je dugo tražio ritmičkim sviranjem na instrumentu. Uvodničar u te deonice bio je basista Svonton koji je nežnije, ali i još energičnije nego pre dok ih je nervozno okidao, prelazio po žicama basa ostavljajući tonsku podlogu za Abrahamsov kratkotrajni "refren". A potom - odmah juriš u nepoznato, u napetu atmosferu neizvesnosti i iščekivanja. Za to vreme, Bak nije prestajao sa polivanjem na bubnju i perkusijama - činele su zveckale, čula su se zvona, a doboš je napadao malo otvorenim šakama, a malo metlicama.
Do kraja Beogradskog džez festivala koji traje do ponedeljka publika će, između ostalog, imati prilike da čuje "Big bend RTS-a" sa američkim trubačem Bobijem Šuom, južnokorejsku pevačicu Jun Sun Na, kubanskog pijanistu Čuča Valdesa, skandinavski garažni trio "The Thing", pevača iz SAD Kurta Elinga i italijanskog veterana na trubi Enrika Ravu.
