Paolo Viljaluna održao radionicu na “Kustendorfu”

Filipinski film "Rikša" prikazan je u programu "Savremene tedencije" 11. "Kustendorfa", nakon čega je reditelj Paolo Viljaluna govorio o karakteru svojih sunarodnika, kako su novi mediji demokratizovali filmsku industriju i zašto je film snimio za domaću publiku.

Lukas: Kusturičina muzika odvodi u drugi svet

Viljaluna je ispričao da je sve počelo od članka u novinama o porodici koja je živela na ulici Manile i zbog siromaštva odlučila da u rikšama otputuje u provinciju i tamo potraži bolji život.

U stvarnosti lokalna vlast je pomogla toj porodici i svi članovi su uspešno stigli na svoje odredište, dok je u filmu Viljaluna odlučio da kraj ne bude tako srećan i da pokaže pravi karakter Filipinaca, isprovocira ih da se zapitaju da li je dobro da se tako ponašaju.

Pišući scenario ubacio je sva svoja razmišljanja o klasama, religiji, Manili, karakteru Filipinaca koji su vrlo religiozni, posvećeni porodici, veruju u sudbinu i Božju volju.

Viljaluna je naglasio da je film snimio isključio za domaću publiku, da je želeo da pred Filipince postavi ogledalo i kreira nešto što će biti provokativno i isprovocira ih da se zapitaju, ali da mu nije bila namera da nameće svoje mišljenje ili pruža odgovore.

Reditelj je rekao da su Filipinci veoma religiozni i da ne razlikuju veru od religije, dok je on sam priznao da je trenutno na putovanju samoispitivanja da li veruje u Boga ili ne, u to da postoji nešto iznad njega samog što mu određuje sudbinu.

Iako je svestan da treba da bude ambasador svoje zemlje, nije mogao da ne prizna da su Filipinci mnogo siromašni i da mnogi krađu i ubijanje opravdavaju činjenicom da to rade zbog porodice.

Porodica je, prema rečima Viljalune, najvažnija Filipincima, ona preživljava siromaštvo, tragedije, zbog čega je odlučio i da uprkos smrti nekih članova, ona opstane kroz novorođenče koje je neka vrsta inkarnacije najstarijeg člana i anđele koje jedna od junakinja na kraju vidi.

"Uprkos siromaštvu i teškom životu, mi se uvek smejemo, sve pripisujemo volji Boga i mirimo se sa sudbinom. Želeo sam da se gledaoci zapitaju da li je to dobro ili ne, da ih isprovociram na razmišljanje", rekao je on.

Na pitanje o reakcijama na film, Viljaluna je rekao da su reakcije mahom bile pozitivne, da njegovi sunarodnici nisu imali problem da se pogledaju u ogledalo, ali je u jednom članku napadnut zbog toga što njegov Isus Hrist puši.

Viljaluna je ispričao da, pored toga što je "Rikša" film o porodici, to je film putovanja pa je tako i sniman, pomalo na gerilski način.

"Putovali smo i kada bih ugledao neku dobru lokaciju, stali bismo i snimali", rekao je reditelj i ispričao kako je odlučio da glumci pređu jedan od najopasnijih autoputeva u svetu i to bez dozvole.

Tražili su dozvolu za snimanje, nisu je dobili, pa je pitao glumce da li žele bez osiguranja i pomoći policije, koja bi zaustavila saobraćaj, da snime scenu prelaska autoputa.

"Pristali su, ali se onda postavilo pitanje kako da snimimo prelazak slepe žene. Filipinci se najviše plaše policije. Zato smo pronašli u okolini 10 policajaca, platili im da 15 minuta stoje nasred puta i brzo smo snimili scenu, pobegli odatle i bio sam oduševljen kada sam proverio i uverio se da smo zaista uspeli da snimimo tu scenu", ispričao je Viljaluna, ali i posavetovao mlade autore da to ne rade.

Cela glumačka ekipa je postala kao jedna porodica, pa Viljaluna planira i naredne filmove da snima sa istom postavom.

Viljaluna je predstavnik filipinskog novog talasa u kinematografiji čiji je razvoj krenuo početkom 21. veka.

On je objasnio da su dugo filipinskom kinematografijom dominirali komercijalni filmovi - komedije, trileri, i nije bilo mesta za nove glasove, kojima je šansa pružena zahvaljujući digitalnim tehnologijama i novim medijima.

Od 2005. godine inostrani festivali su počeli da zapažaju filipinske nezavisne reditelje i došlo je do demokratizacije kinematografije, pa Viljaluna primećuje da na filipinima danas postoji "zdrava umetnička scena", koja godišnje iznedri 150 filmova, od čega polovina su nezavisni.

Zahvaljujući digitalnim tehnologijama, autorima više nije neophodan veliki budžet niti zavise mnogo od producenata, te je on snimio film za 50.000 evra i 10 dana, a neki reditelji naprave dugometražni film i sa 10.000 evra.

Viljaluna je rekao da je njegov film prošle godine počeo da se prikazuje u 60 bioskopa, da bi posle tri dana ostao na repertoaru samo sedam bioskopa.

Iako Filipinci vole umetnost, nerado daju novac za ulaznice tako da domaći filmovi nikada nisu hitovi koji će na blagajnama zaraditi.

Naglašava da je film moćno sredstvo za pričanje priče i da će uvek, nažalost, se praviti više loših nego dobrih filmova, a kritičare i festivale vidi kao filtere koji odvajaju dobre od loših ostvarenja, što je, kako naglašava, veoma značajno.