SEĆANJA BEOGRADSKOG PESNIKA: Sonja Savić bila je nežna, suptilna - ali od nje sam dobio i ŠAMARČINU

Na današnji dan, 1961. godine rođena je Sonja Savić, jedna od najosobenijih i najznačajnijih srpskih glumica. Da 2008. godine nije preminula, okončavši život u bedi, razočarana zbog nerazumevanja okoline i poražena sopstvenim porocima, danas bi napunila 56 godina.

Iako je nema, ljubitelji kinematografije itekako pamte njene legendarne uloge u filmovima „Una“, „Balkanski špijun“, Šećerna vodica“ „Davitelj protiv davitelja“, „Uvod u drugi život“ i drugim ostvarenjima u koja je utkala svoj osobeni šarm, lepotu i glumački dar. Onima koji su je lično poznavali, nesumnjivo, nedostaje još više – a jedan od takvih je i beogradski pesnik Zoran Slavkin Radosavljević (1968), koji je sa Sonjom imao zanimljiv odnos, koji se kretao od umetničke kolegijalnosti, preko zaljubljenosti, do majčinske pažnje koju je ona usmerila prema njemu...

KAKVO BLAGO! Pronađena epizoda "Mućki" koja nikad nije emitovana! (VIDEO)

„Volim i ja vas“ i „Rođendan za mrtve“

Radosavljević je glumicu upoznao 1997. godine, kada je dobio poziv iz Doma omladine povodom njegove zbirke „Volim i ja vas“.

- Bila je to zbirka antirežimskih stihova, zbog koje sam hapšen i prebijan. Zvali su me na tribine na kojima sam učestvovao kao pesnik hapšen iz političkih razloga. Sonja je bila jedina iz tog okruženja koja se zainteresovala za moju ozbiljnu poeziju, od trenutka kada je do nje dospela moja zbirka lirsko-metafizičkih pesama, „Rođendan za mrtve“. Bila je, zapravo, zainteresovana i za ono što je tek trebalo da bude ovaploćeno kao poetski sadržaj. Snimala je moje promocije VHS kamerom, i plakala je iza te kamere – priseća se Radosavljević.

BORBA OD DETINJSTVA! Pre nego što je postao glumac, Ljubiša Samardžić je radio ovaj posao!

- U početku, naša komunikacija odvijala se uglavnom preko različitih posrednika, i to uglavnom ljudi koji su se okupljali oko satiričnog časopisa „Naša krmača“, koji je kasnije prerastao u list „Bre“. Učestvovali smo zajedno na promocijama, tribinama, pogon Doma omladine bio je krcat, nije imalo gde da se sedne... U vreme posle pada Miloševića, Sonja je imala petlju da stane pred ljude i da negira mogućnost dolaska 6. oktobra. Ustajali su i bunili se protiv nje. Međutim, Sonja je sve videla daleko bistrije, a ja se sećam kako su je zbog toga pljuvali. Ona je do monstruoznosti tačno razumevala u kakvom vremenu živi, i ne samo to, već je znala i šta je sutra čeka, za razliku od mnogih... Ona je, pre svega, mnogo znala. Smejali su joj se ljudi koji nisu u sebi imali takav dar – priča pesnik.

„Toliko sam bio zaljubljen u Sonju da su mi zubi ispadali“

Njihov odnos, svedoči Zoran, počeo je da se produbljuje od trenutka kada je Sonja došla u baraku radničkog naselja preduzeća „Mostogradnja“, u Novom Beogradu, u kojoj je tada živeo, ne bi li za televiziju snimila reportažu o pesniku.

- Banula je sa grupom ljudi u kojoj su bili pokojni pesnik Ilija Poznić, koji je umro prerano, u 42. godini, tri lika iz studentskog pokreta „Otpor“, njen kamerman, dr Milan Mladenović i profesor filozofije Sreten Stojanović. Bio sam zgranut! Pila je pivo iz flaše i jela kremenadle koje sam joj doneo iz radničke menze – priseća se naš sagovornik sa osmehom i napominje da je Sonjina reportaža uspela, a da je atmosfera u baraci tog dana bila krajnje neobična.

- Moram da priznam: Ja sam u Sonju bio zaljubljen! Od silne ljubavi, počeli su zubi da mi ispadaju. (smeh) Ona je to lako provalila. Ipak nije mogla da odoli, a da ne dođe i napravi tu reportažu. Ali, upozorila je ljude koji su bili sa njom: „Pazite, mali se opasno nažario na mene, vodite računa da postoji određeno rastojanje između nas. On je genijalan, ali ja bih malo i da se sačuvam.“ (smeh) Ostala je čitava...

Na ovu priču o Sonjinom zaziranju, zbog pesnikovih osećanja, nismo mogli a da ne pitamo kako se njihov odnos u budućnosti ipak razvio u prijateljstvo, uprkos distanci koju je u početku htela da očuva.

- U momentu snimanja, ono profesionalno u njoj težilo je da se zaštiti od bufalskog napada bezumnog pesnika, kakav sam u to vreme bio. Ali ono žensko, ljudsko u njoj, zapravo je moralo negde duboko u sebi da prizna da joj to imponuje – govori Radosavljević i ne uspeva da suzdrži smeh.

„Dobio sam od nje šamarčinu – samo takvu!“

Prema njegovim rečima, Sonja je, osim što ga je podržavala u pesničkom radu, nastojala da mu pomogne i na privatnom planu. Između ostalog, trudila se da animira ljude i pomogne mu da dobije stan od države, budući da je po izlasku iz Doma za nezbrinutu decu, u kojem je proveo prvih osamnaest godina života, neprekidno živeo kao podstanar, u dosta teškim uslovima.

- U jednom trenutku, pozove mene Sonja kod nje. A u njenoj kući gotovo da nije bilo nameštaja. Bio je tu jedan stari orman i dušek na parketu. Oko tog dušeka, rakijske flaše i neki iscepani papiri. Poznavao sam je odlično i znam u kakvim stanjima su se ti papiri pretvarali u froncle... Ona nije umrla, ona je izvršila samoubistvo, ona se voljno ugasila. To je, jednim delom, i odgovornost novinara, i umetnika, i celokupnog društva... Iznad tog dušeka visila je sijalica, sprovedena dotle na kablu, tako da bi stajala iznad dušeka, na nekih metar i po. Ona je obnevidela od delirijuma, razorena strahotama egzistencije. Bila je diskriminisana od strane okoline koja je nije razumela. A uprkos tome, želela je svima da pomogne – ističe Radosavljević.

- Upozoravala me je i na ljude iz mog okruženja koji mi nisu mislili dobro, i otvarala mi oči. Bilo je tu i dosta razočaranja... Desilo se to da sam, upravo sa nekim od ljudi iz njenog društva, ušao u najgori porok, sa kojim je i sama, kao što je poznato, imala problema... I tako, bacim se na sveti prah. Uzmem malo heroina. Izgubim pojam o vremenu. Jednom prilikom me je zatekla sa njima u kafiću u Domu omladine, i tek što me je ugledala, po očima je provalila da sam na sedamnaestom nebu. Drogiran. Ustao sam da se pozdravim sa njom, svestan krivice. Pružam joj ruku, a ona mi zvekne šamar. Odvalila mi je, ’ladno, šamarčinu, pred svim tim ljudima. Ja se uhvatim se za vilicu, zabezeknut. Ali, ona je bila toliko suptilna, da je smesta osetila moj poraz, moj slom tog trenutka. I ono malo identiteta što sam imao, ja sam izgubio od tog šamara. Nisam znao ko sam! (smeh) Onda me je ona uhvatila rukama, kao kleštima, obgrlila me, podigla i obrnula se oko svoje ose, u tri kruga, sve držeći mene u rukama. Kao majka! Eto, ona je bila jedna mamica. Nežno, suptilno stvorenje. Imala je majčinski odnos prema meni, o kojem i danas razmišljam. Ko da zaboravi takvo stvorenje? Za mene je Sonjin rođendan svaki božiji dan, a ne samo ovaj petnaesti. I možete je namirisati u svakoj trećoj mojoj pesmi – priča pesnik.

Zablude o Sonji

Tokom razgovora, Zoran više puta ponavlja da postoje ozbiljne zablude o Sonji, a ističe i da je ona bila „žena sa tragedijom u sebi“.

- Bila je genetski predodređena da strada. To sam u njoj smesta video. A, ipak, bila je oltar utešiteljstva za mnoge. Uspevala je da hrabri i jača ljude mnogo srećnije od nje. Oni su, za razliku od nje, kukali. Njihova zubobolja bila je veći problem, nego njen kancer, ako mogu tako da kažem. Razgovarala je, putem telefona, i sa po sedamdeset ljudi dnevno. Vodili su se beskonačni razgovori, izvlačila je ljude iz depresija. I zavaravaju se oni koji neguju ubeđenje da je Sonja bila depresivni baksuz. Ona je bila toliko nasmejana i ljupka da si pored nje mogao da plačeš od smeha. Bila je istinska veličina – priča naš sagovornik.

On takođe napominje i da je velika zabluda da je Sonja bila konfliktna ličnost i objašnjava: - Ona je samo bila netrpeljiva prema tuđoj gluposti!

Ne propuštamo ni da pomenemo da se u uobičajenim razgovorima o njoj obično pomene da je u velikom broju filmova bila razgolićena, i lakog morala, mada je u životu bila potpuno drugačija.

- Da! Bila je gotovo aseksualna – smesta odgovara pesnik. – Ali taj utisak koji možda lebdi oko nje zbog njenih uloga, govori vam o tome da je Sonja bila vanserijska glumica. Igrati tako dobro kurvetinu u filmu, a napolju, u privatnom životu i nemati snošaj jer te to ne opterećuje, zato što te opterećuju mnogo dragocenije stvari, to je znak da je neko velikan.

Kad bi Sonja bila živa...?

Iako je posle „Rođendana za mrtve“ sastavio još 17 knjiga, što zbog nerazumevanja izdavača za prilično hermetizovanu poeziju, što zbog vrlo teških uslova u kojima živi, Radosavljević nije objavio nijednu, a napominje da često vidi vezu između Sonjine smrti i sopstvenog povlačenja sa javne scene.

- Možda je zaista i njena smrt doprinela tome što sam i danas praktično anoniman u široj javnosti. Odsustvo njene energije i njenog majčinskog odnosa. Ostali ljudi koji su me podržavali imali su nečega proračutog u odnosu prema meni. Ona jedina nije imala nikakav interes.

- U poslednje vreme u svakodnevnom sam kontaktu sa pesnicima putem Fejsbuka. Nisam tamo samo da bih objavljivao svoje pesme. Postoje hiljade ljudi koji to čitaju, i prate šta radim, a sebe sebe sam iz sprdnje nazvao Vladikom Poetike Serbske, da bih tako poslao poruku da se srpsko društvo uvek ležerno odricalo svojih najvećih talenata... Ali, opet, svojim angažovanjem na društvenim mrežama, ja sam uspeo da ubedim na stotine ljudi da je bolje da napuste pesničko polje, zato što nemaju dara. Takođe sam uspeo da pomognem pojedinim ljudima, koji su bili na granici diletantske skribomanije, da se pretvore u solidne ili odlične pesnike. Sa mnom stupaju u kontakt sa zahvalnošću. Smatram da nemam razloga da budem lažno skroman, jer posle trideset godina u poeziji vrlo dobro znam šta stvaram. Iako za ovo društvo praktično ne postojim i nisam živ, ipak mogu da pišem poeziju kakvu pišem, koja će se popularizovati za jedno sto godina, kada se društvo bude opametilo. Danas nemamo pesnike jer ih guramo u živo blato anonime. Pa Bećković kaže da „Srbija verovano danas više i nema pesnika“! Kakva besmislica! – ljutito ocenjuje Radosavljević.