Pesmu koju uče generacije u Srbiji čuveni kritičar je nazvao "opasnom bolešću"

"Posmrtne počasti" Sime Pandurovića objavljene su 1908. godine u Mostaru. 

U ovoj zbirci pesama se nalaze danas poznate pesnikove pesme "Svetkovina", "Mrtvi potres" i "Plamenovi". 

Smrt i ljudska prolaznost su centralne teme zbirke, pa su je kritičari i čitaoci poredili sa "Utopljenim dušama" Vladislava Petkovića Disa.

Skerlić poeziju Pandurovića smatrao "opasnom književnom zarazom"

 Iako se danas izučava Pandurovićev lik i delo, u njegovo vreme je nailazio na žestoko negodovanje zbog onoga što je pisao.

Čuveni književni kritičar Jovana Skerlića, u "Srpskom književnom glasniku", napisao je negativan prikaz pod nazivom "Jedna književna zaraza". 

Pandurovića je pohvalio da je darovit mladi pesnik, ali mu je zbirku okarakterisao kao "opasnu književnu bolest". 

Skerlić je smatrao da je mladi naraštaj krenuo stranputicom, a da je Pandurović "bezuslovni pesimista, koji vidi samo zlokobnu avet smrti, opevajući je u svim stavovima, u svim prilikama, i u svim mogućim figurama i tropima". 

Na Skerlića je ova zbirka, ostavila utisak "nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je pesnik čitavu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se raspada". 

Pesmu "Svetkovina", po kojoj je Pandurović danas najpoznatiji, okarakterisao je kao "mesečarsku halucinaciju, vrućično buncanje, tromom parafrazom Bodlera i literatorsko glumačenje". 

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan,
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet, —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.


I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.



Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. U cveću smo išli
Slaveći strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti


Sumnja u ljubav — najteži nam jad —
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca — ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš


U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.


Jer mi smo davno, verna draga, — je li? —
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
— Lance života što zveče i stežu, –
Jer mi smo, možda, sami tako hteli,
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.


I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
...Gle! očima im trepti rosa nemo...