Tajanstvena veza Save Šumanovića i Rastka Petrovića: 18 pisama kao svedočanstvo - Voleo sam vas i to vam je dosta...
Slikar ih je pisao književniku u periodu krhkog mentalnog zdravlja, a priroda njihovog odnosa do dana današnjeg je misterija.
Osamnaest intrigantnih pisama koje je slikar Sava Šumanović uputio Rastku Petroviću, književniku i diplomati, bratu Nadežde Petrović, nalaze se u Muzeju knjige i putovanja i Muzeju srpske književnosti čiji je osnivač Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat". Njih je poklonila porodica Marka Leka i deo su njegovog legata u ovoj instituciji.
Sava ih je napisao između 1927. i 1930. godine, u trenucima kada je za sedam dana naslikao "Pijanu lađu" u Parizu, inspirisanu pesmom Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je, iscrpljen radom, teško podneo one negativne. Vratio se u Šid 1928, umoran od teških uslova života. Od 1930. sledeće dve godine lečio se u Beogradu. Šumanović je bio krhkog mentalnog zdravlja, što se i vidi iz njegovih pisama Rastku. Tu se smenjuju teške i pogrdne, uvredljive reči usmerene na njegovog prijatelja u trenucima nervnog rastrojstva i potom duboko izvinjavanje zbog takvih izjava i molbe za oprost.
Dragi Rasko,
Nekada sam besnio protiv Vas, gonjen nekom ukletom silom. Danas, i ako moja podsvest nije mirna hteo bih da Vas zamolim za oproštenje, skromno i skrušeno. Moj Rasko ja sam bolan i prebolan, sve oko mene pati radi mene i mojih ludih misli koje su se ispunjavale, ja molim u jednoj strahovitoj krizi griže savesti, sklopljeno sa drhtanjem za živote i sreću meni dragih roditelja, rođaka znanaca i svih onih koji propatiše kroz mene. Usud me goni radi moje lude glave, koja beše duplo luda i nepravedna od kada se razboleh. Ja ne znam ima li za mene spasa, pa ako l' bijah lud, lud biti nije sramota, to je strahota, jer žalosti drugima nanosi.
Pisma su dugo bila u porodici Marka Leka dvadesetak godina, a po priznanju Markove kćerke Danice Leko, on nije bio raspoložen da ih preda bilo kojoj državnoj ustanovi jer nije imao poverenja u njih.
Pisma otkrivaju uglavnom Savina raspoloženja i odnose u okruženju u kojima je bio, psihičke padove koje je doživeo. Šumanović je sebe analizirao i kroz svoje psihičko stanje.
Ja ću Vas, mada mi je namera druga, zagnjaviti sa mojim pismima. Oprostite. Suviše je boli oko mene i mojima suviše jada pridavam, pa Vas molim da primite ova moja pisma kao olakšanje koje mi možete pružiti. Nesreća iskače iz mene. Ja nemam snage da je zaprečim. Više ne znam misliti nego od straha da ne mislih hrđavo, baš mislim hrđavo. Pa Vas molim, moj dragi, koji ste u neku ruku moj heroj i ideal, i ako sada razumem česte nastupe tuge kod Vas, da me spasite. (...) Probaću ne da tumačim lekarima kako sam i šta sam prošao, nego da me bar nauče misliti da ne mislim hrđavo i gadno. To je užas. Znam da nema spasa (...).
Pisma je Sava Šumanović pisao od 1926/7. do 1930, kada je smešten na lečenje u Beograd.
On tada piše Rastku Petroviću: "Lekari mogu da mi pomognu lekovima, ali ja ne mogu njima da objasnim ono što imam u duši, ono što mene možete vi da razumete..."
Ja sam pisao Đurici (Đorđeviću, suprugu Kriste Đorđević, Savine rođake, prim. nov.) da mi omogući mesto u ludnici u Beogradu. Probaću ne da protumačim lekarima kako sam i šta sam prošao nego da me bar nauče misliti da ne mislim hrđavo i gadno. To je užas. Znam da nema spasa i da nema lekara mi se (...) koliko moja bolesna fantazija zamisli boli, zla i gadluka. Bar da ste vi bili kraj mene pa da vas čujem i da vas slušam. Danas ne mogu više da radim, toliko strepim od užasa, griže savesti i jada. Da mi samo vi skinete tereta malo sa moje duše, moj mili dragi mladiću, i ako ste i vi kao i ja već skoro ćelav, od muka.
Pisma nisu nepoznata stručnoj javnosti. Njih je 1965. objavio Lazar Trifunović u časopisu "Umetnost", broj tri i četiri.
Bio sam običan čovek kome se nije pre ispunila njegova najveća nada, radi koje je bio gadan prema svojim roditeljima, a to je uspeti kao slikar i kao čovek. Hteo sam biti običan čovek, sa mnogo sreće, i mnogo osvedočenja u svoju vrednost. Mislio sam da sam radi toga nesretan, što to nije tako. Međutim danas, posle svega što se zbilo i što će još da se zbije, a od čega strepim više nego od onoga što je bilo, na momente jaučem jauk iz sve duše.
Rastko i Sava su se družili u Parizu, a istoričar umetnosti Živko Brković, svojevremeno, tvrdio je da je njihov odnos prevazilazio prijateljski.
Šumanović je u nekim pismima, čak, optuživao Petrovića da je homos*ksualac.
Iako nema dovoljno podataka koji bi potkrepili ovu pretpostavku, iz Savinih pisama bi se zaključilo da je on Rastka obasipao pismima, ali da Petrović na njih nije odgovarao, sve dok mu nije pisala i Šumanovićeva majka, zabrinuta za stanje svoga sina. U drugom pismu ona mu zahvaljuje što je odgovorio (dva pisma Perside Šumanović su poklonjena "Adligatu").
Dragi moj Rasko, ja znam da ja ne zavisim više od mene, da ja odlazim u ludnicu, da se nikad u životu neću osećati slobodan, pa sve to ne žalim, i ako je bilo protiv volje moje, pa dapače i sudbina, koju sam si izabrao, ali Vas molim, da molite i da iskupite Vi, koji ste moj dragi dečko, kako mene moja majka naziva od milja, koju nisam mogao gledati sa očima sina, od silnoga blata i kala koju mi svemogući ubaci u dušu.
Rastko Petrović je bio kraljev diplomata i ostao je s kraljem u egzilu posle Drugog svetskog rata. Završio je u Vašingtonu. Umro je 1949. u 52. godini, baš kada se dogovorio da radi na Univerzitetu u Vašingtonu.
On je bio najmlađe, deveto dete i jedini sin u uglednoj porodici istoričara i učiteljice sa Palilule. Sa 17 godina je sa najstarijom sestrom, slikarkom Nadeždom, prešao je u Albaniju. Kao jedan od onih koji je preživeo tu golgotu, dobio je stipendiju da studira u Parizu.
Ostavio je nekoliko fantastičnih eseja o Savi Šumanoviću i jedan je od prvih koji je njegovo slikarstvo nazvao "suviše stvarna stvarnost".
Sava Šumanović poznat je i po tome što je, kada je tokom Drugog svetskog rata zabranjena upotreba ćirilice, on prestao da potpisuje svoje slike.
Streljale su ga ustaše 30. avgusta 1942. zajedno sa 150 građana Šida.
...Štovani gospodine Rastko,
Oprostite moje ludačko pismo gde vas uvredih krvavo i ružno, maštam o uređenju države, očekujem smrt. Rastko,... Suviše je boli oko mene. Nesreća iskače iz mene, pa vas molim, moj dragi, koji ste u neku ruku moj heroj i ideal da me spasite.
Ja vas ljubim, ljubim vaše ruke koje voljah... Voleo sam vas i to vam je dosta...
