VELIKA PLANA IMA ULIČNOG SVIRAČA KOJI ODBIJA DA PRIMI NOVAC: Ide Mile i na frulu svira

Milorad Miladinović iz Velike Plane već godinama svoje sugrađane uveseljava sviranjem na fruli. Iz hobija.

Centrom ovog grada na razmeđu između Šumadije i Morave, svakog dana, po nekoliko časova, odjekuje svirka ovog veseljaka. Koji se od ostalih muzičara razlikuje po tome što za svoju svirku nikad nije uzeo novac i što svira hodajući. Čas se umilni zvuk frule razleže gradskim parkom, čas pijacom, a onda se Mile „preseli“ do Gimnazije ili prošeta niz glavnu planjansku ulicu, od autobuske do železničke stanice.

-Dosadno mi brate da stojim na jednom mestu. A i pomisliće ljudi da se pravim važan. Ili da sam kao oni ulični svirači u Beogradu što sviraju za novac. Zato ja šetam kroz grad i sviram. Lepo meni, lepo ljudima koji slušaju – kaže Milorad.

Počeo je kao ulični muzičar, a sada osvaja festivale širom sveta

On tvrdi da nikad u grad ne izlazi bez dve frule. Sa jednom u rukama i drugom, rezervnom, u džepu. Ili za pojasom zadenutu. I nema vremena i okolnosti koje mogu da ga spreče da ne obavi svoj dnevni „ritual“.  

-Ko i drugi ljudi imam teške dane, kad mi baš sve ide naopako. Ali ni jedna nevolja, niti nevreme, ne mogu da me spreče da ja ne prošetam i frulu ne zasviram.

Najviše voli, a to  mu slušaoci najčešće i traže da svira, srpska i vlaška kola.

-Svaka muzika je lepa, ali ništa lepše od moravca i užičkog.

Planjani ga ne čuju samo kad  je odsutan. A kad nije kraj Morave, zvuci njegove frule odjekuju Jelisejskim poljima i pariskim bulevarima.

-I ovde me ljudi vole, ali ima i tog palanačkog mentaliteta. Svi juče izašli iz opanaka a mnogi misle da je ovo što ja radim nekulturno i seljački. A u Parizu me obožavaju. Okupe se oko mene i igraju. Kad su bili oni teroristički napadi, svakodnevno sam sretao patrole policije pod punom ratnom opremom. Nikad policajci nisu prošli a da nisu zastali da odmore uz moju muziku. Više puta se dogodilo da se uhvate u kolo i zaigraju  – ističe ovaj neobični i samouki muzičar.

Kao i svaki muzičar, i Milorad ima svoje favorite u publici.

Zašto je legenda srpskog glumišta Pavle Vuisić odbio nagradu za životno delo

-Ovde su to deca. Oni uživaju što slušaju, a meni grudi pune što je njima lepo i što će zahvaljujući meni naučiti nešto o ovom čarobnom instrumentu. I srpskoj tradiciji. A u Francuskoj najviše me slušaju Arapi. Prilaze mi, raspituju se o meni, razgledaju frulu, a kad kolo zaigra oni su najveseliji.

Zanimljivo je da je Milorad, koji ima 60 godina, frulu prvi put u ruke uzeo pre šest godina. I , kako kaže, odmah svirao „kao naučen“. Sumnja da su za to zaslužne neke nadzemaljske sile, u koje obični ljudi ne veruju, a koje njega čuvaju i nadahnjuju ljubavlju prema životu i – fruli.

-Dve noći uzastopno, u gluvo doba, iza ponoći, neko je svirajući frulu obilazio moju kuću. Probudio sam se i slušao. Ujutro komšije kažu da niko ništa nije čuo. Razmišljao sam, zaključio da je to neki znak i posle nekoliko dana otišao i kupio frulu. Kad ovo ljudima pričam, verovatno misle da sam ćaknut, pa im uglavnom i ne pričam. A vidi se da sam zdrav i prav.

Šarmantni frulaš, kojem osmeh ne silazi s lica, postao je svojevrsna maskota svoga grada.  Svojim sugrađanima ispunjava sve muzičke želje, a nikad nije naplatio ni jednu svirku.

-Ja sviram iz zadovoljstva što svojom frulom ljudima popravljam raspoloženje. 

Rođen je na Vlasini, u Jarčevoj mahali. Sa 15 godina otišao je u Beograd. Trbuhom za kruhom. Kao i većina zemljaka. Osam godina je radio fizičke građevinske poslove u „Hidrotehnici“. U međuvremenu, 1968. godine, njegova porodica se preselila u Veliku Planu.  Posle „Hidrotehnike“, preko Nemačke, Milorad je stigao u Pariz. I ostao do penzije.

-Frula me nije zanimala, nisam razmišljao da ću je nekada svirati. A i da jesam, ne bih imao kada. Radio sam od jutra do sutra.

Mile ima suprugu, sinu, kćerka i troje unučadi. Porodica živi u Parizu. 

-Do septembra ću uveseljavati Planjane, a onda idem da nekoliko meseci budem sa unučadi. I zabavljam Parižane. Ej, moj zemljače, možeš li ti to zamisliti? U sred svetske prestonice kulture samouki Mile sa Vlasine i iz Plane svira na fruli srpska kola, sve pršti od moravca, a oduševljene Parižanke slušaju – kaže uz osmeh.

I vajka se što misteriozni svirač, ko god da je bio,  frulu kraj njegove kuće nije zasvirao bar dvadesetak godina ranije. Zbog Planjanki. I Parižanki, naravno.