ZVONKO BOGDAN: Sve ono što proživim, ja stavljam u stihove (FOTO, VIDEO)
O tamburašima, salašima, konjima, a sve pred koncert 11. novembra u Sava centru.
Zvonko Bogdan se, posle nekoliko godina pauze, vraća tradicionalnim beogradskim koncertima u Sava centru 11. novembra. To je bio povod da se nastavi još jedna tradicija - druženje sa novinarima na njegovom salašu na Ludoškom jezeru, u blizini Palića.
12 izdavača je ODBILO, a danas je NAJBOGATIJA književnica - otkriva KAKO je to postigla!
KOMUNISTI SU MI SE SMEJALI KAD SAM LJUBIO RUKE DAMAMA
U prelepom ambijentu, uz uvek raspoloženog barda panonske šansone i njegove tamburaše, povod za priču jeste bio koncert pod nazivom "Ne vredi plakati", ali nije moglo da prođe neopaženo njegovo džentlmenstvo prema damama. Svakoj novinarki, a nije ih bilo malo, Zvonko je poljubio ruku i darovao osmeh od srca.
KAO U SERIJI: Poznati holivudski glumac u 37. godini saznao da mu je sestra ustvari MAJKA!
- Počeo sam da ljubim ženama ruke kad sam došao u Beograd, sa 20 godina - prisetio se on. - Svi komunisti su mi se smejali. To je bilo tada, maltene, zabranjeno. Posle 30 godina komunizam je pao. Onda su počeli i ovi matori da ljube ženama ruke, ali nisu imali prakse.
Bogdan setno priča kako su se vremena promenila:
- Iz kafane sam otišao na koncerte. Kafana, onih koje ja pamtim i u kojima sam počinjao, više nema. Sad se živi na drugi način. Sava centar je hram za svu muziku. Navikli smo se da radimo tamo. Dođe birana publika, ona koju to interesuje.
VREMENA I LJUDI SE MENJAJU, USPOMENE OSTAJU
Nadahnuto je nastavio:
- Ja sve ono što preživim, što vidim, stavljam u stihove i melodiju. Imao sam sreću da to interpretiram. Sve ono što sam sakupio i napravio, vezano je za vreme koje se više ponoviti neće. I fijakeri, i konji, i salašari i Bunjevci su otišli u istoriju. Ja ih, jednostavno, čuvam za mlade generacije - da vide da su pre 100, 200 i više godina postojali neki ljudi koji su pisali ove stihove, čuvali ovu ravnicu i u nju stavljali dušu. Promenila su se vremena, ljudi, a uspomene su ono što ostaje. Sa mojim tamburašima, sa orkestrom koji broji više od 20 članova, ja to ljubomorno čuvam više od 50 godina.
Nameće se pitanje - zašto ne vredi plakati?
- Zato što tu numeru još nismo iskoristili kao naziv, kao poziv ljudima na koncert. Tu ljubavnu pesmu sam slučajno naučio od jednog velikog tamburaša u Subotici '71, '72. godine. To je bio Miloš, čuveni čelista, zabavljač i šarmer. Jedne zore mi je otpevao prvu strofu. Video sam da šteta da se tema ostavi u stranu, pa sam uzeo od njega tu strofu, napravio novu melodiju i dodao još dve strofe, da ima jednu priču.
CELA PANONIJA U DVA SATA
O vinariji koja nosi njegovo ime, i salašu...
- Neki ljudi su od ovoga čime se ja bavim i što sakupljam godinama, našli način, vreme, snagu i novac da naprave nešto za uspomenu. Iza mog imena stoji sve što sam rekao - i konji, i tamburaši, i snaše, i salaši, i Bačka, i Vojvodina, i čitava Panonija.
U Sava centru će uz Bogdana nastupiti 21 tamburaš.
- Oni su uvek isti. To su tri orkestra koja su sastavljena za tu veliku manifestaciju. Trudimo se da ta dvočasovna šetnja bude kroz veliku ravnicu Panonije - od Zagorja do Karpata, od Tatra do Balkana. Tu ima toliko nacija i nacionalnosti, i zato bude na našem koncertu i pisama, i pjesama, i pesama. Da budu zastupljeni svi koji žive na ovoj velikoj ravnici. Stare pesme koje su nastajale pre 150, 200 godina, uglavnom su kvalitetne jer su stihove pisali pisali pesnici. Malo je izvorne narodne muzike koja može da stane uz bok onome što su napisali ljudi koji imaju dara i smisla za stih.
O prošlosti koja je, kažu mnogi, bila bolja...
- Ja mislim da je to samo u pričama, u romanima. Ljudi se uglavnom osećaju na detinjstvo i na mladost. Tada stvari izgledaju sasvim drugačije, veće, važnije. Mislio sam da sam ja jedina budala koja se time bavi, međutim, svaki koga god sam pročitao, i pisac, i pesnik, i kompozitor, oslanjali su se na vreme kad su bili bezbrižni. To što se vraćamo u to vreme je zato što se živelo mnogo sporije. Ovaj tempo života ljude melje, mi to i ne primećujemo. Kao tridesetogodišnjak sam otišao na naš salaš koji je već bio u raspadanju. Moj dida me je pitao "Di si bio?", "Na salašu". On kaže "Nemoj više ići tamo, jer nije to više kao kad si ti bio mali". Ja sve slike iz detinjstva pamtim, i to je nešto čega se držim.
Naglašava da je suština da ljudi u stihovima njegovih pesama ljudi nađu sebe.
- Mnogima je srušen salaš, prodat konj, mnogi nemaju više fijakere, ne odlaze više na selo... Ljudi se, jednostavno, za te emocije vezuju.
Kad smo već kod konja, oni kao da su u poslednje vreme malo skrajnuti u priči...
- Više se ne bavim trkama jer sam u tim godinama kad mladi ljudi ne vole da vide matore oko sebe. To je kod nas jako značajno, jer je konjički sport pao na niske grane. Čim nema mase, onda se primećuju stvari... Ja ne volim da maltretiram mlade ljude oko sebe.
Koncerti tradicionalno počinju tako što se tamburaši desetak, petnaest minuta "rasviraju", pa tek onda Zvonko stupi na scenu...
- Insistiram na tome. Animir program bet vokala je morao da postoji. Bez toga nismo mogli da radimo u beogradskim kafanama, i nijedan orkestar u Evropi bez toga nije mogao da svira. Tu smo mogli da izvoddimo laganu muziku, da ljudi primete da postoji još nešto osim onog što ima izvodimo.
Čuvene su Bogdanove interpretacije Bajagine i Lošine teme iz serije "Vratiće se rode", pa "Ko te ima taj te nema" iz pera Baneta Krstića...
- Meni je pesma iz "Roda" prekrasna, zato sam je i uvrstio u repertoar. Draagaan Bjelogrlić je rekao "Mi bi voleli da naša pesma uđe u kafanu". Na onaj način ne može, jer se teško pamti. Onda sam ja pribegao ovome što se dopada i meni, i onima kojima prate. Moram da vodim računa i o orkestru, da se i njima svidi.
