”PIJEM SVAKI DAN, VRATIO SAM SE U FAVELU I ODREKAO PARA”: Ispovest Adrijana od koje se diže kosa na glavi!

Adrijano je na početku opisao kako je izgledalo njegovo detinjstvo, da je prvo pivo popio sa 14 godina, koliko je na njega uticalo to što mu je otac upucan u glavu zalutalim metkom na jednoj proslavi, posle koje se njegova majka mučila da zaradi novac i obezbedi im da prežive.

Sam Adrijano je priznao da danas pije svakog dana i ističe da je to teško objasniti i ne voli da to objašnjava drugima.

- Pijem svaki drugi dan, da. (A i ostale dane.) Kako neko poput mene dođe do tačke da pije skoro svaki dan? Ne volim da dajem objašnjenja drugima. Ali evo jednog. Pijem zato što nije lako biti obećanje koje ostaje u dugu. A s godinama postaje još gore. Zovu me Imperator. Zamisli to. Tip koji je izašao iz favele da u Evropi dobije nadimak Imperator. Kako to da objasniš, čoveče? Nisam to ni do danas razumeo. U redu, možda sam ipak uradio neke stvari kako treba.

- Mnogo ljudi nije shvatilo zašto sam napustio slavu stadiona da bih sedeo u svom starom kraju i pio do besvesti. Jer sam u jednom trenutku to želeo, a to je odluka koju je teško povući.

Zatim je Adrijano odlučio da poveze novinara i pokaže mu svoj kraj u faveli, gde je sve i počelo i opisao je svog oca Mirinja, koji je bio.

- Obavestiću prave ljude da dolazimo. Danas ćeš razumeti šta Adriano stvarno radi kad je sa prijateljima na jednom posebnom mestu. Bez gluposti ili lažnih novinskih naslova. Prava stvar. Istina. Da bi ušao ili izašao iz Vile Cruzeiro, moraš da prođeš pored terena. Fudbal se nameće u naše živote. Ovde je moj otac bio zaista srećan. Almir Leite Ribeiro. Možeš ga zvati Mirinjo, kako su ga svi zvali. Čovek s ugledom. Misliš da lažem? Pitaj bilo koga.

- Svake subote imao je istu rutinu. Ustajao je rano, pripremao svoj ranac i odmah hteo da siđe na teren. "Hajde! Čekam te, prijatelju. Idemo! Utakmica danas će biti teška", govorio bi. Naš amaterski tim se tada zvao Hang. Zašto baš taj naziv? Ne znam. Kad sam ja počeo, već se tako zvao. Dugo sam igrao u žuto-plavom dresu. Možeš mi verovati. Iste boje kao Parma. Čak i posle odlaska u Evropu, nikada nisam napustio utakmice Varzea, kako ih zovemo u Brazilu.

- Vratio sam se 2002. godine na odmor iz Italije i nisam radio ništa drugo. Išao bih taksijem sa aerodroma pravo ovde, u Cruzeiro. Bože mili. Nisam ni kod mame išao pre toga. Sišao bih do podnožja brda, bacio torbe i popeo se vičući. Otišao bih da kucam na vrata kod Kačake, mog dragog prijatelja (nek počiva u miru), i kod Hermesa, još jednog druga iz detinjstva. Lupao bih na prozor, „Probudi se, skote! Idemo! Idemo!“ Žoržinjo, moj drugi veliki prijatelj iz detinjstva, pridružio bi se, i onda… zaboravi, čoveče. Poludeli bi svi! Ostatak sveta bi nas našao tek posle par dana. Obišli bismo ceo kraj igrajući fudbal, samo se muvajući, od bara do bara. Ni mazga to ne bi izdržala!

- Jedan od Hangovih rivala bio je Čapa Kuente. Čak smo igrali finale amaterskog prvenstva protiv njih. Tada sam već bio u Parmi. Otac me zvao svaki dan. "Već sam te prijavio za prvenstvo, sine. Momci se tresu. Već mesec dana im govorim, „Moj veliki crni momak dolazi.” A oni kažu: „To nije fer, Mirinjo.” Nije me briga. Ti ćeš igrati.“ Naravno da sam igrao!

- Sa malom plastičnom čašom Koka-Kole u ruci (jedino piće koje je voleo), moj otac je najavio startnih jedanaest Hanga. Sa ovim timom mogao bi igrati u Ligi šampiona. Dočaraću ti sliku. Vruće vreme u Riju, tipično za kraj godine. Glasna muzika. Samba. Goruće lepotice hodaju gore-dole. Nebeski oče, blagoslovi nas sve. Nema ničeg boljeg na planeti, brate. Pobedili smo u finalu. Vatromet širom favele. Pravi spektakl. Zaista neverovatno.

Osvrnuo se Adriano i na momenat kada je prvi put počeo da pije i kada ga je otac video sa čašom piva u ruci.

Počeo sam da pijem sa 14 godina

Adriano

Printscreen: TikTok/Chimacedoo

- Na ovom terenu sam takođe naučio da pijem. Moj otac je bio lud, čoveče. Nije voleo da vidi ikoga kako pije, a kamoli decu. Sećam se prvog puta kada me uhvatio sa čašom u ruci. Imao sam 14 godina, a svi u našoj zajednici su slavili. Konačno su postavili reflektore na terenu Ordem e Progresso, pa su organizovali utakmicu s roštiljem.

- Bilo je puno ljudi, ta radost koja vlada, tipična za Varze. Samba, ljudi koji dolaze i odlaze. Tada još nisam pio. Ali kada sam video sve klince kako se smeju, rekao sam „aaaahhhh.” Nije bilo šanse. Uzeo sam plastičnu čašu i napunio je pivom. Ona gorka, tanka pena koja mi je prvi put prolazila niz grlo imala je poseban ukus. Otvorio se novi svet "zabave" ispred mene. Moja majka je bila na zabavi i videla scenu. Ćutala je, zar ne? Moj otac … Sveta majko.

- Kada me video s čašom u ruci, prešao je teren brzinom onoga ko ne može da propusti autobus. „Stani tu,” viknuo je. Kratak i jasan, kao i obično. Rekao sam, „O, ne.” Moje tetke i majka su brzo shvatile šta se dešava i pokušale da smire situaciju pre nego što se pogorša. „Hajde, Mirinjo, on je sa prijateljima, neće napraviti glupost. Samo se smeje, zabavlja se, pusti ga, Adriano odrasta,” rekla je moja majka. Ali nije bilo razgovora. Stari je poludeo. Istrgao mi je čašu iz ruke i bacio je u kanal. „Nisam te to učio, sine,” rekao je.

- Mirinjo je bio vođa Vila Cruzeira. Svi su ga poštovali. Postavljao je primer. Fudbal je bio njegova stvar. Jedna od njegovih misija bila je da spreči decu da se upliću u stvari u koje ne bi trebalo. Uvek je pokušavao da ih usmeri ka fudbalu. Nije želeo da iko gubi vreme, a još manje da zapostavlja školu. Njegov otac je pio puno. Bio je zaista alkoholičar. Čak je i umro zbog toga. Zato, svaki put kad bi video decu s alkoholom, nije se dvoumio. Bacao bi čaše i flaše koje su bile ispred njega na pod. Ali nije bilo svrhe, zar ne? Onda je "zver" promenila taktiku. Kad bismo se opustili, izvadio bi protezu i stavio je u moju čašu, ili u čašu dečaka koji su bili sa mnom. Bio je legenda. Kako mi samo nedostaje...