"KAJZEROVA" TRAGEDIJA: Bekenbauerov sin zaigrao i za Crvenu zvezdu! Godinama kasnije desilo se ONO NAJGORE
Tužna priče fudbalske legende...
Ovog ponedeljka napustio nas je legendarni fudbaler, Franc Bekenbauer. Čuveni "Kajzer" napustio nas je u 79. godini života. Iza sebe je ostavio bezbroj trofeja, i bezbroj ispisanih stranica fudbalske istorije. Jedna tužna priča, vezana je za njegovu porodicu, ali i beogradsku Crvenu zvezdu. Upravo jedna takva je priča o, sada pokojnom, sinu velikog Franca Bekenbauera - Štefanu, koji je svojevremeno došao u Beograd u nameri da igra za crveno-bele.
Fudbaleri Zvezde startovali sa medicinskim pregledima za prolećni deo sezone
VELIKANI ŽELE MITROVIĆA: Saudijci ODBIJAJU sve ponude
Štefanov otac Franc je osvajao Svetsko prvenstvo i kao igrač (1974.) i kao selektor Nemačke (1990.), dok je titulu uzimao i na EURO 1972. Međutim, njegov najmlađi sin, od trojice koliko je imao, nije imao ni približno takvu karijeru.
Naravno, ponikao je u Bajernu, potom je dve godine igrao Regionalnu ligu sa Minhenom 1860, da bi jednog dana, na proleće 1990. godine, stigao na Marakanu i zakucao na vrata Dragana Džajića.
Imao je 21. godinu, došao je na probu u Zvezdu, sa namerom da se dokaže. Odigrao je čak i jedan prijateljski meč protiv nižerazrednog Palilulca, a tada je dao i intervju za renomirani list "Tempo".
- Zašto sam otišao iz SR Nemačke? Zato što je tamo veoma teško mladim igračima. Igra se tvrdo, na snagu. Tehnika i znanje su u drugom planu. Dominiraju oštri i iskusni igrači. I još nešto: prezime Bekenbauer je za mene ogroman teret koji sam osećao od početka fudbalske karijere. Svi me gledaju kao "kajzerovog" sina. Očekuju valjda da odmah igram kao on i traže mi mane. Očekivanja su bila velika i to breme me je nateralo da razmišljam o odlasku - rekao je Štefan i dodao:
- Kad sam video da moja tehnika, a ja sam u igri izraziti tehničar, ne nailazi na odobravanje, bilo mi je jasno da moram da menjam sredinu. Čuo sam za Crvenu zvezdu, o njoj se u SR Nemačkoj dosta zna i zašto da ne pokušam? Znam da jugoslovenski fudbal uživa ugled zbog visoke tehnike i izuzetnih pojedinaca, pa se nadam da sam našao pravu sredinu. U svakom slučaju neću lako odustatiod ideje da ovde zaigram.
Priznao je Bekenbauer da je tada imao i druge ponude, kao i zašto je izabrao baš tadašnju Jugoslaviju.
- Da, zvali su me iz Švajcarske i Austrije, bio sam nekoliko dana na probi u turskom Fenerbahčeu. Sve su to sredine sa specifičnim fudbalom, ali čini mi se da je jugoslovenski način igranja najbliži mom poimanju. I još nešto: voleo bih da me Jugoslavija i navijači Zvezde (ako ostanem) prihvate kao Štefana Bekenbauera, nikako kao Franca! Za sada su moja očekivanja ispunjena, momci iz ekipe su me lepo primili, na treninzima nije bilo problema.
Od njega se nije odvajao jedan čovek, koji ga je i doveo na Marakanu.
- To je moj prijatelj Branko Mikašinović, Jugosloven koji dugo živi i radi u mojoj zemlji. On mi je na neki način i menadžer, jer mi je preporučio da dođem u Jugoslaviju. Rekao mi je da je Zvezda najveći jugoslovenski klub, uz to je uvek gajila tehniku i maštovitost, pa je smatrao da je dobro da pokušam. Vidim da me je dobro savetovao.
Na pitanje koliko bi ostao u Zvezdi, Bekenbauer mlađi je rekao:
- Prvo treba pitati gospodina Dragana Džajića da li će me zadržati. On je taj koji će odliučiti. A ako bih mogao da biram, ne bih bio samo prolaznik. Ostao bih u Zvezdi najmanje dve godine.
Džajić je kratko tada poručio:
- Ne znam, videćemo. Ali vodićemo ga na pripreme.
Nije Štefan zadovoljio čelnike Zvezde, mada je i tada konkurencija bila paklena. U međuvremenu se vratio u domovinu, igrao u nižim ligama do 1997. godine, da bi od 1998. do 2015. radio ka trener u akademiji Bajerna.
Preminuo je u leto 2015. godine, posle duge i teške bolesti, a ostaće upamćeno i da je zbog problema sa povredom karijeru morao ranije da završi.
