Selektor rvačke reprezentacije Dokmanac: Iza svega ovoga stoji rad

Od 1989. godine bavi se trenerskim poslom na nacionalnom nivou, a od 2004. godine je i selektor naše seniorske reprezentacije, odnosno svih nacionaih selekcija u sva tri rvačka stila.

Pod njegovim stručnim vođstvom naši rvači ostvarili su vrhunske rezultate u svetskim okvirima, a za sve ogromne uspehe dr Milorad Dokmanac je nedavno nagrađen najvećim sportskim priznanjem u našoj zemlji – "Majskom nagradom za životno delo" koju dodeljuje Sportski savez Srbije.

Da je nagrada otišla u prave ruke najbolje govore brojne trofeji, a samim tim i značaj koji je dr Dokmanac imao na razvoj rvačkog sporta u Srbiji. Za 33 godine koliko je radio kao klupski trener u Slatini, Radničkom iz Sombora, subotičkom Spartaku i Prozivki iz Subotice, sa svojim rvačima stigao je do 275 medalja i čak 21 titule ekipnog prvaka države.

Takođe, za više od tri decenije rada kao trener i selektor nacionalnog tima naši rvači osvojili su 51 seniorsku medalju, od 116 ukupno u istoriji naše zemlje. U mlađim kategorijama, u eri dr Milorada Dokmanca osvojeno je 38 od ukupno 53 odličja u istoriji našeg rvanja.

Samo na poslednja dva seniorska šampionata sveta, osvojeno je 10 medalja, od čega čak pet zlatnih što je istorijski rezultat, koji je Srbiju svrstao u red svetskih rvačkih velesila.

- Dugujem veliku zahvalnost onima koji su pepoznali moj rad i dodelili mi ovo laskavo priznanje. Zahvalnost ide i svim mojim saradnicima, ljudima u Savezu, pre svega Željku Trajkoviću, ali ponajviše mojim rvačima koji su se za sve trofeje žestoko borili na stručnjači - rekao je Dokmanac, jedan od ovogodišnjih laureate Majske nagrade za životno delo.

- Iza svega ovog stoji veliki rad, rad i samo rad. Proteklih 20 godina koliko sam selektor našeg seniorskog nacionalnog tima, svakodnevno sam 10 do 12 sati posvećen radu. Svi godišnji odmori su potrošeni na rvanje. To bez velikog razumevanja supruge Vesne i sina Slavena, koji su mi najveća podrška, apsolutno ne bi bilo moguće postići ovakve rezultate. U mojoj porodici sam imao mir i stabilnost, pa sam celog sebe mogao da uložim u rvanje. Jedino tako mogli smo da dođemo do vrha.

Selektor Dokmanac prisetio se i početaka u radu na mestu selektora, kada se naše rvanje nalazilo u nezavidnoj situaciji:

- Kada se setim te 2004. godine bili smo na apsolutnoj nuli, praktično na zgarištu. Ali, uspeli smo da izgradimo nešto. Prvih osam godina je bilo mnogo teško, jer smo nailazili na mnogo nerazumevanja i podmetanja. Međutim, Željko Trajković i ja smo imali konkretne planove i strategiju, kojih dokumenata smi se čvrsto držali i od koje nismo odstupali ni u najtežim trenucima. A, onda od svetskog zlata Davora Štefaneka 2014. godine, uz veliki trud i rad, sve je krenulo onako kako smo želeli. Presudan je bio veliki entuzijazam naših rvača, pre svih Štefaneka, Frisa i Maksimovića, koiji su pokrenuli ovu rvačku bajku, a sve to nastavila su braća Nemeš, a potom i ostali - kratko je zastao Dokmanac i potom dodao:

- Ključni trenutak desio se te 2004. godine, kada je Željko Trajković bio predsednik Stručne komisije, a Nenad Lalović predsednik Rvačkog saveza tadašnje zajednice Srbije i Crne Gore. U konkurenciji Sretena Damjanovića, Ivice Frgića i Goran Kasuma, naših velikih šampiona, Upravni odbor se opredilo da meni ukaže poverenje i kao mladom stručnjaku me imenuje za selektora seniorske reprezentacije. Paralelno sam radio na stručnom usavrašavanju, magistraturi, potom i doktoratu. Moja doktorska disertacija je preuzeta od svetske rvačke federacije i gotovo 40% implementirana u budući rad Svetske rvačke federacije kod organizacije velikih šampionata. Okupili smo značajne ljude oko sebe i uz veliku energiju i trud krenuli da postavljamo neke nove temelje. Tako smo došli do 51 seniorske medalje na OI, SP i EP, što je u individualnom sportu zaista vrhunski rezultat. Na poslednja dva svetska prvenstva osvojili smo 10 medalja, što srpski olimpijski sport i rvanje nikad nisu imali. Time smo došli do vrhunca, koji ćemo pokušati dodatno da krunišemo na OI u Parizu.

U olimpijskom timu Srbije u Parizu ovog leta biće čak petorica rvača.

- Od raspada SFRJ, nikada nismo imali toliko olimpijaca na nekim Igrama. Ta brojnost je bitan preduslov kako bismo se borili za medalje. Na primer, u Londonu 2012. godine bili smo Aleksandar Maksimović i ja sami i nismo napravili rezultat. Ali, već kad su tu dva, tri ili više takmičara, može da se očekuje dobar rezultat. Teško je u konkurenciji kakva će biti u Parizu obećavati odličje, biće to najkvalitetnije takmičenje u poslednjih nekoliko godina, ali nadamo se bar jednoj medalji - zaključio je selektor Dokmanac.