Goran Vesić razotkrio pozadinu Đilasovog propalog projekta: Prokop, merilo (ne) sposobnosti

Priča počinje pre skoro deset godina, 17. oktobra 2008. godine, kada su se na železničkoj stanici „Prokop“ sastali tadašnji ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kako bi potpisali Protokol o nastavku izgradnje ove železničke stanice. Da sve bude svečanije, potpisivanju je prisustvovao i tadašnji predsednik Vlade Mirko Cvetković. Najavljeno je da će stanica „Prokop” biti završena za godinu i po dana, do 2010. godine. Rekoše tada visoke zvanice da će izgradnjom Prokopa „biti oslobođen Savski amfiteatar, odnosno grad će dobiti ekskluzivno građevinsko zemljište uz Savu”. 

Nije prošlo ni godinu dana, od najavljenih radova na Prokopu nije bilo ništa, a javno je „pukla tikva” između Mrkonjića i Đilasa. Đilas je optužio Mrkonjića da je kriv zbog nezadovoljstva građana jer su se stvarale velike saobraćajne gužve zbog rekonstrukcije Gazele. Mrkonjić mu je poručio da „traži alibi za svoje gluposti” i da ne govori istinu. Podsetio je Đilasa da je u ime grada potpisao Protokol o izgradnji Prokopa. „Niko od obaveza, kada je Prokop u pitanju, ne može da pobegne, pa naravno ni ja. Ali ni Đilas. U čemu se razlikujemo? Ja kažem da Prokop mora da bude izgrađen i biće izgrađen, jer je neophodan Beogradu i Beograđanima. Ja i kao Beograđanin moram tako da radim i tako da mislim”,  pričao je Mrkonjić novinarima. Nešto kasnije, pošto se nadao da će izmestiti železnički saobraćaj iz centra grada, 12. marta 2009. godine, Dragan Đilas je u francuskom Kanu promovisao projekat Miroslava Miškovića „Grad na vodi”. Ni od ovog projekta nije bilo ništa.

Nekoliko godine kasnije, 28. avgusta 2012. godine, sastadoše se ponovo Dragan Đilas i dva tadašnja ministra Milutin Mrkonjić i Velimir Ilić. Opet su razgovarali o tome kako da se izmesti železnički saobraćaj iz centra grada, odnosno kako da se završi Prokop. Rekoše tada ovi zvaničnici da je „završetak beogradskog železničkog čvora jedan od prioriteta za ukupan privredni razvoj Beograda”. „Realizaciju ovog projekta u punom kapacitetu podržali su čelnici Beograda, jer je to projekat koji otvara veliku mogućnost da se posle više decenija realizuje izvrsna ideja o iskorišćenosti Savskog amfiteatra”, pisalo je u zajedničkom saopštenju posle sastanka. Ponovo ništa nije urađeno. Izgradnja stanice „Prokop” počela je davne 1977. godine, ali je zbog manjka novca prekinuta. Devedesetih je nastavljena, ali iz istog razloga prekinuta je 2000. godine, da bi Železnice Srbije tek 2005. raspisale tender za graditelja. Pobedio je mađarski „Trigranit” sa kojim su pregovori prekinuti jer je između ostalog tražio da mu se ustupi pravo gradnje na mestu sadašnje železničke stanice, to jest u Savskom amfiteatru. 

Šest meseci kasnije, posle dogovora iz 2012. godine, sastali su se 18. januara 2013. godine ponovo Mrkonjić, Ilić i Đilas. Tada su objavili da će izmeštanje železničkog saobraćaja iz centra Beograda i izgradnja železničke stanice „Prokop“ početi u martu te godine. Zaključiše ovi bivši državni funkcioneri da će gradnja pristupnih saobraćajnica biti ponuđena investitorima, među kojima i Kinezima. Saopštiše da su izgladili spor koji su imali u vezi sa izgradnjom nove železničke stanice. I opet ne uradiše ništa.

Tačno osam meseci kasnije, 18. avgusta 2013. godine, sastao se tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas sa Aleksandrom Vučićem, tada prvim potpredsednikom Vlade. Đilas je posle sastanka izjavio da projekat „Beograd na vodi“ znači konkretnu saradnju republike i Grada Beograda koja treba da dovede do razvoja tog dela grada. „Najveći zadatak pred nama je da u što kraćem roku završimo sva planska dokumenta i izmestimo sve ono što se nalazi između Gazele i Brankovog mosta” reče tada Đilas i dodaje da je prvi zadatak završetak Prokopa kao i da bi trebalo odustati od megalomanskih ideja izgradnje železničke stanice „Prokop“ sa stotinama hiljada kvadrata poslovnog prostora jer to realno Beogradu ne treba.

Još 1974. godine potpisan je ugovor izmeću Beograda, Železnica Srbije i države da se zemljište Prokopa ustupa gradu za njegov razvoj. Nema vlasti koja nije pokušavala da ovaj projekat ostvari. I niko nije uradio skoro ništa. Sve što se desilo sa realizacojom ovog projekta, ako se izuzme stanica koja je građena od 1977. do 1990. godine, dogodilo se poslednjih nekoliko godina. U junu 2017. godine, Grad Beograd je završio pristupne saobraćajnice Prokopu sa gornje strane ploče iz Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića. U toku je izrada urbanističkih akata i rešavanje imovine kako bi Grad Beograd uradio pristupne saobraćajnice sa donje strane od autoputa. Vlada je iz kuvajtskog kredita finansirala međufazu, puštanje u funkciju osam od deset koloseka, a danas kroz ovu stanicu prolazi stotinak vozova dnevno.

Danas je železnički saobraćaj izmešten iz centra Beograda. Na prostoru Savskog amfitetatra, koji je očišćen od šuta, pruga, pacova i vagona, razvija se projekat „Beograd na vodi“ kako je bilo predviđeno u urbanističkim i razvojnim planovima Beograda, još od početka sedamdesetih godina prošlog veka. Bivša zgrada Železničke stanice, izgrađena još 1884. godine, postaje Istorijski muzej Srbije, a na Savskom trgu koji će postati pešački do leta sledeće godine biće postavljen spomenik Stefanu Nemanji. Završava se Bulevar Vudro Vilsona koji spaja Bulevar Vojvode Mišića i Karađorđevu. I sada se javljaju Đilas i Mrkonjić da kritikuju predsednika Vučića i gradsku vlast zato što smo uspeli da uradimo sve ono što su oni pokušavali godinama i obećavali građanima!? To je zaista pravo licemerje. Nema drugog objašnjenje osim da je svaki uspeh sadašnje vlasti u realizaciji ovih projekata merilo njihove nesposobnosti. Kao u pesmi Bjelog dugmeta „Šta bi dao da si na mom mjestu”.