ISTINITE PRIČE IZ BG BUSEVA: 5 groznih stvari koje radimo jedni drugima
Vreme u busu najlakše se prekraćuje uz muziku, knjigu ili mobilni telefon. Međutim, posle ovih priča, možda ćete više pažnje obratiti na ljude oko sebe.
- Dobar dan, karte na pregled...
- Od*ebi bre.
- Gospodine, pokažite mi kartu ili izađite.
- Šta da ti pokažem?! Skloni se od mene, nemoj da ti j..m mamu.
- (vozaču) Čekaj, imamo situaciju. (putniku) Molim vas da napustite vozilo.
- Skloni se s tih vrata, je l' me čuješ?! Skloni se, polomiću te, nećeš znati kako se zoveš!
(Kontrolor i njegove koleginice izlaze iz autobusa, i dalje gledaju u problematičnog putnika. Kontrolor mu upućuje "značajan pogled"...)
- Zapamtio sam te, da znaš.
- Ti to meni pretiš!? Kome ti pretiš, bre, mamicu ti... Čekaj! Otvori vrata! Sad ću da ti...
(putnik izlazi, vrata se zatvaraju, autobus kreće... )
Kako sesti pre nego što se neko drugi smesti?
- Dobro, je l' neko primećuje da sam trudna?!
Tek tad uspela je da dobije pažnju dvojice mladića i devojke koji u prethodnih desetak minuta nisu podigli pogled sa svojih mobilnih telefona; devojke koja je naslonjena na prozor sedela čitajući knjigu i poslovnog čoveka koji je listao novine. Svi su bili previše udubljeni u svoje mobilne, knjigu, novine da bi uopšte primetili da tik do njih stoji devojka sa stomakom "do zuba". Baš ih je iznenadila. Mislite da je neko ustao?
TOP 5: Najozloglašenije linije GSP-a
Prošao jutarnji špic, autobus skoro prazan. Na dupla sedišta smestila se romska porodica - mladi mama i tata, ćerkica i beba u kolicima. Devojčica se smeje dok drži maleckog brata za ruku, utanjila je glas: "Bebo, bebo"... Za kolica zakačena harmonika. "Jesu oni kucali kartu? Nisu. A bitno je da mi moramo. Pa, brate, neću ni ja onda", komentariše glasan, relativno mlad, muškarac u odelu.
On ima 20-ak godina. Sav je kul. Slušalice ne skida ni kada spava. Uvek je onlajn. I sad bi otkucao poruku, da ga svi ne guraju sa svih strana. A taman je mislio da se dobro smestio, blizu vrata, da može istovremeno da drži i šipku i telefon i da ne mora da se gura kad bude izlazio. Nije računao da će ovoliko ljudi hteti da uđe. Da, moraće ipak da spusti ogroman ranac koji nosi na leđima. "Jeste li sad srećni?!"
Bus je pun, ali ne toliko da ne možeš da stojiš opušteno držeći se za šipku. Uglavnom mlađi ljudi - čavrlja se o školi, faksu, ribama... Ulazi deka, 80 godina minimum, izgleda kao da će da padne i pre nego što autobus krene. Uplašeno gleda dok pokušava da se uhvati za šipku, trese se, njemu nije baš opušteno. A onda traži slobodno mesto. Nema. Devojka na sedištu do njega, 16-19 godina (teško je odrediti zbog šminke), brzo skreće pogled ka prozoru. Onda ponovo baca pogled ka deki, pa opet brzo ka prozoru. Neprijatna scena, deka se još nije pomerio. I verovatno bi potrajala da se momak sa poslednjeg sedišta nije pridigao: "Hoćete da sednete?" Deka pokušava da odgovori, ništa se ne čuje. Onda samo klima glavom. Konačno seda.
Koliko sličnih scena ste vi registrovali vozeći se GSP-om? Možda bi samo trebalo da malo stišate muziku i podignete pogled. Videćete, ima ih mnogo više nego što ste mislili.
