Kako proslavljaju praznike deca koja žive u domu: Šta je ono što je svakom detetu bitno (FOTO)
U Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici dočekala nas je jedna prijatna atmosfera, sve je odisalo prazničnim duhom, a deca su se igrala praveći novodišnje ukrase i čestitke
Kako su nam praznici pred vratima, portal SrbijaDanas.com odlučio je da poseti dom u Zvečanskoj gde su smešteni najmlađi. Tamo nas je dočekala jedna veoma prijatna atmosfera. Čuo se dečji žamor dok su se najmlađi zabavljali praveći novogodišnje čestitke i ukrase.
Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine je jedna velika ustanova koja ima više domova. Deca od rođenja pa do završetka školovanja, najkasnije do 26 godine ukoliko su na studijama, smeštaju se u 6 različitih objekata u gradu. U njima se odvija domska žaštita i tu decu upućuju Centri za socijalni rad. Postoji stacionar - tu su najmlađi, zatim jedan predškolski, tri školska doma i jedan za srednjoškolce i studente.
Zanimalo nas je kako u jednoj takvoj ustanovi vaspitači i svi oni koji brinu o deci pokušavaju da im dočaraju utisak praznika i na koji način ih proslavljaju. Razgovarali smo sa Ljubišom Jovanovićem koji je progamski koordinatror i psiholog, i sa Ivanom Cerović, socijalnom radnicom o svemu tome, ali i o tome šta je bitno za decu kao i o tome da li im nešto teško pada dok obavljaju svoj posao.
- Ono što je kod nas bitno za vreme praznika jeste da ih obeležimo kao što se obeležavaju u porodičnom domu. Tako da gledamo da učinimo na neki način da bude posebno i da nosi sva obeležja i karakteristike koji božićni i novogodišnji prznici imaju. Trudimo se da ukoliko postoje neke specifičnosti koje deca donose sa sobom iz porodica da nekako te tradicije možemo da nastavimo. Jako nam je važno da ovaj period bude ispunjen i tim lepim događajima, i paketićima, i time da se što više povezujemo sa njihovim korenima, porodicom, srodnicima, svima koji na neki način čine deo detetovog života. To zajedništvo nam je veoma bitno, koje mi kao podržavaoci deteta možemo da ostvarimo sa srodnicima. Idemo i na priredbe, pravimo čestitke, ukrase, maskenbal, dolaze nam gosti, idemo u goste... – rekla je Ivana Cerović.
- Mi se trudimo da praznici budu nešto naročito u odnosu na svaki dan, jer ako nemate to onda to nije praznik. Kod nas već krajem novembra kreću ljudi da se javljaju sa različitim inicijativama, i kreću razne priredbe. Ljudi prepoznaju našu kuću Zvečansku, pre svega zbog dece, kao kuću kojoj treba pomoći. Ima mnogo građana koji pomažu, ali i organizacija, gradski sekretarijat, Grad Beograd i mnogi – dodao je Ljubiša Jovanović
Vreme praznika često otvara mnoga pitanja kod dece, i bude se neke emocije koje su bile zatvorene. Međutim, svim zaposlenima najteže pada to kada deca dugo budu na smeštaju kod njih.
- Najteže nam svima pada kada su deca zatvorena dugo ovde i ne mogu da nađu porodicu. Mi verujemo da je za decu najbolje da rastu u nekom porodičnom okruženju, iako je i to nekad teško za zaposlene, da se odvoje posle određenog perioda od dece. Međutim, moramo da budemo svesni da ovo ne može da bude celoživotna vezanost – kaže Ivana Cerović.
Da bi neko bio volonter, potrebno je da dostavi CV, zatim sledi razgovor, a onda ih Ljubiša Jovanović upućuje na nekog mentora, koji im vrši neku vrstu pripreme i edukacije. Moguće je i da se dođe do kontakta 1 na 1, što je veoma značajno za decu. Onda ih oni u dužem vremensko periodu podržavaju, vode ih napolje, igraju se s njima... Volonteri su u obavezi da se obavežu na neki duži period, od minimum 6 meseci.
Takođe, svaki uzrast dece ima različita očekivanja o tome da li će i kako otići odatle. Za decu je bitno i da imaju neke konstantne ljude oko sebe, zato kaže Ljubiša, da je bitno da imaju volontere koji će biti neki određeni period u dečjim životima.
- Mala deca imaju stalno očekivanja da će neko da dođe da ih uzme za ruku i odvede kući, a ova malo starija od 7, 8 godina su poprilično odustala od toga i teže se vezuju za nekoga. Uspostavljaju se ti neki površni odnosi, ali dublji veoma retko. Deca na primer, jako vole volontere i imaju potrebu za njima tako da često imamo određeni broj volontera koji se sa njima druže – kaže Ljubiša Jovanović.
I Ivana i Ljubiša se slažu sa tim da je veoma važno da svako dete zna svoje poreklo, jer upravo ta praznina koja nastaje u njima ukoliko nemaju uvid u njega, ono što je najgori neprijatelj svakom detetu, i ostavlja trag za ceo život. Deca žele da znaju svoje poreklo, jer je to deo identiteta i deo slike o sebi.
- Deca kad se osamostale, onda je to kraj na neki način naše brige o njima, međutim sve što se dešavalo pre utiče na njihov ceo život. Na nekima se više,a na nekima manje vidi ono što su pretrpeli. Svakako, za decu je veoma važno da održavaju kontakte sa svojom biološkom porodicom i kada retko kontaktiraju važno je da znaju ko su im srodnici i odakle potiču. Ta praznina, ukoliko ne znaju ništa o srodnicima je strašna. Usvojitelji se često plaše da bi se deca vratila svojim biološkim roditeljima, a deca samo hoće da znaju svoje poreklo – kaže Ljubiša.
Usvojitelj zasniva osnov sa detetom kao da mu je roditelj, upisuje se u matičnu knjigu rođenih i stiče sva roditeljska prava, a dete stiče sva prava kao dete usvojitelja. To se reguliše do 18. godine. Postoje i neki uslovi koji se moraju poštovati, razlika u godinama... Usvojiteljima se kaže da je bolje da kažu detetu da je usvojeno, ali oni nisu u obavezi to da urade. Često baš zbog toga nastaju problemi onda kada oni to ne kažu odmah detetu. Važno je da se dete ne laže, najgore je kada to saznaju u adolescentnom dobu.
Hraniteljstvo je podržano od strane države, tu spadaju profesionalni hranitelji koji brinu o deci koja im nisu rođaci, neki određeni period, a nakon toga se dete vrati ili u biološku porodicu ili ide na usvojenje. Hranitelj može postati usvojitelj, ali se nastoji da hranitelji kratkoročno brinu o detetu kako bi dete što pre našlo stalno mesto.
