"KAD ME TELO IZDAJE, UM VLADA" Hrabri Đorđe (23) živi sa invaliditetom od 100 odsto, ali hrabro korača kroz život i ima poruku za sve

I pored teške bolesti sa kojom živi, Đorđe se nije predao i trudi se da vodi normalan život svojih vršnjaka, njegov uobičajen dan kreće vežbama koje traju minimum dva sata, obavezan je porodični ručak, a uveče se opušta u društvu svojih najbližih prijatelja u nekom od obližnjih kafića. 

Humanitarni rad veliki je deo njegovog života, iako je sto posto invalid, veliki je borac u životu. Član je udruženja Društva za cerebralnu i dečiju paralizu Prokuplja, te ističe da su velika podrška jedni drugima.

- Ja sam krenuo da budem humanitarac, pokrenuo sam par humanitarnih akcija pomoći našim članovima, jednostavno sam izašao na ulicu i pokrenuo sve, kao već dobro poznato lice ljudi mi veruju, stekli su poverenje i iz tog razloga rado podržavaju akcije - počinje priču Đorđe za portal Srbija Danas

Nedavno je sa udruženjem građana "Volimo Jastrebac", čiji je član, humanitarno skupio novac i podelio paketiće deci u selima iz ugroženih seoskih područija kod planine Jastrebac.

Đorđe nam je ispričao svoje iskustvo o školovanju, s obzirom na situaciju sa vršnjačkim nasiljem koje je aktuelno u našoj zemlji, njegovo iskustvo je skroz drugačije.

Iako je bilo priče o tome da Đorđe pohađa tzv. "specijalno odeljenje", posle niza psiholoških testova koji su pokazali da je i više nego sposoban da pohađa školu kao i sva ostala deca, krenuo je u prvi razred osnovne škole

. -Moje iskustvo je 99% pozitivno, društvo mi je izlazilo svakodnevno u susret, pomagali su mi oko stepenica, oko odlazaka u toalet, i kroz srednju i kroz osnovnu školu dobijao sam pomoć sa svih strana. Imao sam drugaricu koja je pisala umesto mene od trećeg razreda osnovne do četvrtog razreda srednje škole - sa oduševljenjem priča on. 

Od prvog dana ima ogromnu podršku porodice, zahvaljajući njihovom stavu da je njihovo dete isto kao sva ostala deca, Đorđe ima pozitivan stav o životu i trudi se da ga prenese na ostale ljude sa invaliditetom. Iako većina osoba sa invaliditetom sedi u kući i ne druži se ni sa kim, on je simbol optimizma i životne radosti, trenira, ide u noćne klubove, druži se. 

- Bilo je i ružnih dana, ali retko, ja sam takav, kod mene um vlada, i ako telo nekad hoće da odustane ja kažem sebi moraš i možeš, ali to je tako bilo od starta, ja sam takav od rođenja. Podrška porodica, okoline i društva mi je mnogo značla, takođe moram da dodam veliku podršku sam imao od fizioterapeuta u Ribarskoj banji, tamo sam išao svake godine i oni su mi usadili volju i želju za vežbanjem. - dodaje Đorđe.

U slobodno vreme čita, voli da šeta, kako kaže sa društvom, ali često šeta i sam - Razgovaram sa samim sobom - ispunjava ga taj osećaj opuštenosti. 

Đorđe je velika inspiracija, ne samo ljudima sa invaliditetom, već svima. Njegova misija je da se svi ljudi sa invaliditetom osećaju slobodno, ravnopravno u društvu. Da se sami izbore da budu primećeni u društvu, i da će društvo to prepoznati. Zato je sa svojim Društvom za cerebralnu i dečiju paralizu u Prokuplju, snimio film "Sreća se nalazi unutar nas" da bi pokazao svoj optimizam i ispričao svoju životnu borbu. 

Završio je i sa pisanjem knjige, traga uveliko za izdavačem, a našim čitaocima otkrio je i naziv knjige - "Drvene lutke". Inspiraciju kako kaže crpi iz okoline, ali iz sebe samog, -Nisam bio zatvoren u sebe, već sam otvorio svoje srce okolini i druženju, izlazim, družim se, i bez podrške društva ničega od ovog ne bilo. -

Veliku lekciju naučio je iz borbe koju je njegova porodica imala sa koronom. - Sve je u Božijim rukama, ja sam se molio gospodu Bogu da sačuva moje najmilije i sve je prošlo kako treba. Bila je teška borba, bilo je na ivici, ja sam tih dana ostajao sam, brat je posećivao roditelje i baku u bolnici, ali sada su dobro i sve je dobro što se dobro svrši. - ističe Đorđe, s obzirom da je vodio dnevnik za vreme pošasti, i o tome će biti reč u njegovoj knjizi.

Ponosno ističe da je član Akademije mladih lidera osoba sa invaliditetom, koju sprovodi Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije. 

- Kroz život treba ići otvorenog srca, ne treba se zatvarati u sebe, a to će društvo pre svega prepoznati i pružiti podršku svim osobama sa invaliditetom. Iako su u Srbiji osobe sa invaliditetom zapostavljene, poslednjih godina situacija ide na bolje. Treba raditi i na tome da osobe sa invaliditetom i nakon navršenih osamnaest godine mogu uz pomoć države da se leče u Banjama koje imaju uslova za to, što sada nije slučaj. Porodice osoba sa invaliditetom treba da se potrude, da im usade tu volju, želju i upornost, i sve će biti kako treba. Da meni porodica nije usadila to, ne bih ovakav bio danas, meni su doktori prognozirali invalidska kolica, ali sam se ja izborio za ovo što sam danas. Pokažimo društvu da smo ravnopravni! - zaključuje priču za naš portal Đorđe.