Danas je 107 godina od legendarne bitke: Sa Mojkovca stižu glasi, srpska vojsko spašena si
Danas se navršava 107 godina od završetka Mojkovačke bitke, jedne od najpoznatijih bitaka koju je srpski narod vodio u Prvom svetskom ratu i koju Srbi iz Crne Gore, s pravom, smatraju za najveći ratni podvig svoje vojske u istoriji.
Danas se navršava 107 godina od završetka Mojkovačke bitke, jedne od najpoznatijih bitaka koju je srpski narod vodio u Prvom svetskom ratu i koju Srbi iz Crne Gore, s pravom, smatraju za najveći ratni podvig svoje vojske u istoriji.
Bitka koja je vođena nedaleko od Mojkovca je poslednja srpska pobeda koja je u Prvom svetskom ratu izvojevana pre potpunog sloma Vojske Kraljevine Srbije i kapitulacije Crne Gore. Sledeću pobedu srpski vojnik će izvojevati tek osam meseci kasnije, od 12. do 16. septembra, na Kajmakčalanu.
BOŽIĆNA LITURGIJA U HRAMU SVETOG SAVE: Česnica teška više od 250 kilograma, lomi se na 7.000 delova
PATRIJARH PORFIRIJE SLUŽIO BOŽIĆNU LITURGIJU U HRAMU SVETOG SAVE: Okupio se veliki broj vernika, zvone zvona na hramovima širom zemlje (FOTO)
"MIR BOŽJI-HRISTOS SE RODI" Vučić čestitao Božić svim vernicima (VIDEO)
Vojska Kraljevine Crne Gore je u bici koja se vodila na Badnji dan i Božić 2016. godine zaustavila opštu ofanzivu austro-ugarske vojske, čiji je cilj bio da preseče odstupnicu delovima Vojske Kraljevine Srbije koja se povlačila prema Skadru i Jadranskom moru.
U napad na Mojkovac Austrougari su poslali 14..000 vojnika pod komandom generala Rajnera, naoružanih sa modernim puškama „mauzerkama“, 45 topova, stotinama mitraljeza i neograničenom količinom granata i municije.
Suprostavilo im se 6.500 Crnogoraca iz Prve sandžačke divizije, pod komandom serdara Janka Vukotića i brigadira Petra Martinovića, raspoređenih u osam bataljona, i Kolašinske brigade pod komandom Miloša Medenice.
Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je teško. Vojnicu su bili slabo obučeni, na nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba. Nosili su puške „moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete. Imali su desetak topova, sa ukupno 105 granata, 39 mitraljeza i 200 do 400 metaka po vojniku.
Švabe su napale na Badnji dan. Na udaru 6. austrougarskog kraljevskog puka, na Razvršju i Bojinoj njivi našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su prelazili iz ruku u ruke, do dva sata popodne kada nadmoćnije Švabe zauzimaju Bojinu njivu i Uloševinu.
Međutim, Razvršje, strateški najvažnija tačka za prodor prema Mojkovcu, ostalo je pod kontrolom Kolašinske brigade.
Hrabrom držanju serdara Vukotića i njegovih vojnika doprineo je i telegram koji je stigao iz komande srpske vojske, a koji je više naličio na vapaj:
-Ako zadržite Švabe na Mojkovcu 24 sata, odužili ste se srpstvu. Ako ne sve je propalo.
To veče u Kolašinu serdar Vukotić i njegov štab obeležavaju Badnje veče. Serdarov rođak Đorđe Vukotić drži zdravicu.
- Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može, krst i topuz neka se sudare. Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu.
Vukotić te noći odlazi na položaje kod Mojkovca, gdje sa brigadirom Petrom Martinovićem donosi odluku da se izvrši kontranapad.
Na Božić ujutro, pod okriljem jutarnje magle, Uskočki bataljon ulazi u šumu kod Gilonoga, gde se u dubokom snegu sudara sa Švabama, koje su takođe krenule u napad. Razvila se žestoka bitka, u kojoj su „uskoci“ odbili sve napade nadmoćnijeg neprijatelja. Istovremeno, pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade, kojom je komandovao Miloš Medenica kreću u siloviti napad na Bojinu njivu.
Kako Švabe , koje su ispred rovova postavile tri reda bodljikave žice, odolevaju Vukotić u napad šalje Prvi i Treći regrutski bataljon. Regruti, sve mladići mlađi od 21 godinu, dva puta jurišaju ali ih mitraljeska vatra zaustavlja na bodljikavoj žici. Crnogorci u borbu uvode poslednju rezervu, Drobnjački bataljon.
Drobnjaci u jurišu zauzimaju prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. U drugom jurišu, oko podne, upadaju u oba reda rovova i, posle borbe prsa u prsa, prisiljavaju Švabe na povlačenje. Istovremeno, Rovčani su zauzeli Golu kosu, koja se od Razvršja spušta ka Bojinoj njivi.
Nakon tri sata zatišja, Rajner u borbu uvodi 205. brigadu, svoju poslednju rezervu, koja uz snažnu topovsku paljbu kreće u napad. Borba je trajala sve do mraka, ali su Crnogorci odoleli. Švabama nije pomoglo ni to što je jedan od njihovih juriša, sa isukanim mačem u rukama, predvodio lično general Rajner.
O žestini bitke svedoči podatak da je u Kolašinskoj brigadi poginulo čak sedam barjaktara. Kako je koji junak koji je nosio srpsku zastavu ginuo, tako je zastavu preuzimao njegov najbliži saborac i – ginuo.
Crnogorci su na položajima ostali do 21. januara, kad im je stiglo naređenje da se “raziđu kućama“. Crnogorska vlada i kralj Nikola, koji je dramatične događaje pratio iz inostranstva, doneli su odluku da desetkovana vojska prestane sa otporom. Srpska vojska se već nalazila na albanskoj obali i čekala da se bezdušni saveznici Francuzi i Englezi smiluju i pošalju brodove koji će ih evakuisati na Krf.
Zašto su Crnogorci tako bespoštedno ginuli za spas svoje braće u Srbiji? Najbolji odgovor daje udžbenik za treći razred iz 1899. godine, u kojem, između ostalog piše:
Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja u kojima žive naša braća Srbi. Neki su, kao mi, slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je poznati i ljubiti svoju cjelokupnu domovinu – sve srpske zemlje u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni živoz za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, koje vjere bio, jer teško bratu bez brata!
