OD MOG KUPRESA DO VUČIĆEVOG BUGOJNA: Red nestvarne lepote, red bolnih uspomena

Svaki put kad putujem od Kupresa do Bugojna i Čipuljića dušu preplavi plima različitih, često potpuno suprotnih osećanja. Zbog prirode i uspomena.

Priroda lepa kao raj, kao najlepša devojka. Toliko lepa da se svaki put iznova u nju zaljubiš. Uspomene i lepe i bolne. Kupres. Pre dve i po decenije srpski grad, u kojem su Srbi činili dve trećine stanovništva. Sada ih ima jedanaest. Vratili se da umru u zavičaju. Kupreška Vrata, istoimeni tunel, Mala Plazenica, Velika Plazenica, Stožer…

Zenice oka se šire da uhvate svaki delić te lepote, pluća se raduju svakom dašku čistog planinskog vazduha a duša se steže pod teretom sećanja. Nepregledno šumsko prostranstvo, ispresecano desetinama bistrih potoka, u čijim nedrima se smestila Koprivnica sa svojim talasastim livadama. Pada mi na pamet zapis najpoznatijeg turskog putopisca Elvije Čelebije da u celoj osmanskoj carevini, od Beča do Persije, nema ništa lepše od pogleda sa Kupreških Vrata prema Maloj Šuljagi. Da se i ja u nečemu složim sa Turcima.

Stara vila i Nova vila.

Prvu podigao Kralj Aleksandar, drugu Tito.

Sada obe u ruševinama.

Dok auto grabi kilometre, pogled miluje 1.765 metara visoki vrh Demirovca, Osmanaginu kosu, Veliku Šuljagu, Lukića livade….
U glavi sećanje na ratne dane 1994. godine i žestoke bitke protiv muslimana. Gore, pod oblacima, gde se nebo sa planinom spaja.
Sećanje na pale Stojana Knežića, Božu Milića, Vladu Sladojevića, Todora Keranovića, Mirka Vavana…

U ušima zanosni šum šume meša se sa ehom strašne bitke, grmljavine na desetine topova i minobacača, stotine mitraljeza, hiljade pušaka….Stvarnost i sećanje.

Desno Jarčište, Đolina kosa, Hedrovica, Risovac… ratni položaji naših zanosa i razočarenja, naših pobeda i poraza.
U duši žal za Vukašinom Marićem, Zoranom Vuletom, Ilijom Franjićem… sećanje na dramatičnu oktobarsku noć i proboj delova Sedme kupreške brigade iz obruča.. majske bitke na Mračaju… okršaj prsa u prsa sa mudžahedinima na Velikoj Plazenici.

Ponos što smo se časno borili za otadžbinu bi da me digne da poletim, noga sama dodaje gas. A već sledećeg trena pokosi me tuga za mojim drugovima što su u ovim šumama zauvek zaspali. I mojim narodom koji je ratni vihor razneo od Kanade do Australije.

Iznad Markove okuke pogled mame Ivik i Lukića livade…
Moji pali drugovi Zoran Jeftić, Nikola Kokošar, Marko Bajilo…. Kožvarice. Sudilište na kojem su Hrvati i muslimani 1941. godine zaklali nekoliko stotina Srba iz Kupresa, Livna, Bugojna… Kamionima su dovozili i klali čitave porodice, cela sela.

Zaustavljam auto. Ptice cvrkuću u januarskim suncem okupanim krošnjama, sa obe strane puta žubore veseli planinski potočići. Siđem do potoka, kleknem da se napijem vode a onda pomislim da je tu svaki pedalj zemlje natopljen krvlju mučenika. Još njihov krik para nebo iznad Velike Šuljage. 

Poričnica, Nikolin potok, Mala Šuljaga…. Momčilo Zubić, Špiro Knežić, Žarko Vasić, Božo Glišić…u stroju uspomena. Stasiti kao borovi. Na prilazima Bugojnu, s desne strane puta motel, okružen šumom, bistrom vodom Poričnice…i unakažen arapskim imenom. Fukari malo naših imenica, pa ih u Bosnu uvoze iz arapskih džamahirija.

Pre ulaska u Bugojno na horizontu me dočekuje vrh Kalina, čuvar straže nad dolinom Vrbasa. Poriče. Kraj puta promiču školska deca i grupa mladih muslimanki sakrivenih lica i u dimijama. Verska zatucanost ih ubedila da kriju svoju mladost i lepotu.

Čipuljić. Na samom ulazu u naselje, kao dobrodošlica, oronule zidine zapaljene kuće srpskog predsednika Vučića. Dok se on zalaže da obnovi mostove između dva naroda, naša poislamljena braća mu pritiskaju i otimaju deo po deo imanja a u zidine zapaljenih srpskih kuća, iz kojih je izniklo drveće, spraćaju stoku i slažu drva.

U sećanju školski i studentski dani, dolasci iz Kupresa i Beograda curama u Bugojno. Vozom do Zenice, od Zenice autobusom „Bosna Livno“, sa Bukaricom i Tadijom.
Duška, Zora, Sanita… jesen 1991. godine i pripreme za rat… noćni pohodi Srbima u Čipuljić i Novo naselje, da ih Hrvati i muslimani ne zateknu goloruke.. maj 1992. i Čipuljić koji dogoreva u plamenu ustaške mržnje a kolone srpskih izbeglica, sa zavežljajem u rukama, na putu prema Kupresu i Donjem Vakufu.

Iznad kuća se vidi zvonik crkve Svete Bogorodice. Nemi svedok ljudske prolaznosti, spomenik tužnoj sudbini 4.000 Srba iz Čipuljića i 9.500 Srba iz Bugojna. Sada ih ima manje od stotinu. 
I svi ih zaboravili. I ove što su ostali a kamoli one rasute po belom svetu, od Banjaluke i Bijeljine, do prostranstava Kanade i Australije. O vekovima njihovog postojanja u dolini Vrbasa, koji ćutljiv i bezosećajan, čudeći se ljudskoj gluposti i prolaznosti, žuri prema Banjaluci, svedoče samo pusta srpska sela oko Bugojna, u korov zarasla groblja i zidine porušenih kuća u kojima se već dve i po decenije čuje samo fijuk vetrova sa Stožera, Raduše i Kalina.

Oj koliko nosiš uspomena, Vrbas vodo hladna i studena.

Knjigu Bordo džemper moje majke možete naručiti na telefone 064 316 7806 i 062 80 80 874.