Ostavio je NEOBIČAN TESTAMENT, sveštenika pozvao na sahranu iz inata, a za života je govorio: "ŽELIM SMRT"
Pavle Vujisić je bio specifičan, a temparement i stavovi su mu bili nekad neshvatljivi
Želim da umrem. Bože, koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran... - glasi jedna od pesama koje je napisao Pavle Vuisić.
Veliki glumac rođen je 10. jula 1926. godine, a preminuo je pre trideset godina, 1. oktobra 1988. Često je pisao o smrti, kao da ju je čekao. Kao da joj se nadao.
Nije želeo da iko prisustvuje pogrebu osim njegove žene, a u poslednjoj verziji njegovog testamenta piše:
- Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba.
Želeo je da umre nečujno, da to ne bude vest. Niko da ne slavi život koji on nije voleo. Na sahrani nije bilo nikog, samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice, ni slike. I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik.
- Samo sam rekla da se zove Pavle... - navela je.
Tako je sahranjen rab božiji Pavle. Inače, nije verovao u Boga. Sveštenik je tu bio - iz inata, kako je Pavle i vodio dobar deo života.
Pavle je bio osobenjak posebne vrste. Slobodno vreme je provodio na reci Savi, daleko od svih, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao gubljenje vremena i svoj rad je naplaćivao odmah.
Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog "faha", koji je mogao podjednako sugestivno igrati sve što odgovara njegovoj "robusnoj i pitomoj prirodi".
Njegov temperament i stavovi možda se najbolje ogledaju u njegovom odnosu sa najvećim saradnikom Miodragom Petrovićem Čkaljom.
Njih dvojica su kao Paja i Jare iz čuvenih Kamionćdija važili za jedan od najharizmatičnijih, najuigranijih i najvoljenijih parova sa ekrana. Serija i film "Kamiondžije" obeležila je celu jednu epohu televizije koja je tada bila daleko od onoga što je sada, a stalna potreba publike i ljudi da prepričava replike iz ovog kultnog ostvarenja pokazuje neprolaznu ljubav prema ovom dvojcu. Međutim, na setu je bilo malo drugačije od onoga što je prezentovano na ekranu. Pavle Vuisić i Čkalja se, u stvari, kada se kamere ugase, nisu podnosili.
- Ja Čkalju nikad nisam upoznala. Kad malo bolje pogledate Čkalju i Pavla, videćete da je to nemoguća fuzija. Čkalja je stopostotni glumac i do krajnjih granica je išao u svojoj glumi. Pavle uopšte nije bio glumac. Znao je reći: "Ja se samo ponašam." I istina je, celog se života ponašao - izjasnila se njegova supruga Mirjana u knjizi "Posle fajronta".
Čkalja je glumio i preglumljivao, a Pavle je zbog toga ključao. Kada je Televizija Beograd desetak godina posle serije i filma "Kamiondžije" želela da snimi nastavak "Kamiondžije opet voze", nije hteo ni da čuje. Prvi put je prihvatio samo da bi se videla razlika, da pokaže šta je gluma, ali drugi put nije dolazilo u obzir, navodi se dalje.
- Ubeđivali su ga godinu dana. Kako sam ja u tom trenutku počela da gradim imanje, koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave videokasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac - kazala je ona.
Ali, Pavle je imao novi zahtev, da se i Čkalji mora podići honorar bar na 50 hiljada. Tako je snimljen nastavak “Kamiondžija”.
Studirao je pravo i sve do početka pedesetih ogledao se u novinarstvu (Radio-Beograd). Nepunu sezonu glumio je u Pančevačkom pozorištu, istovremeno je statirao na filmu "Čudotvorni mač" i bezuspešno se pokušavao upisati na Akademiju za pozorišnu umetnost.
Filmsku karijeru počeo je epizodnom ulogom u "Šolaji" 1955. godine Voje Nanovića. Ubrzo nakon te uloge dobija glavnu ulogu u Nanovićevom filmu "Tri koraka u prazno" 1958. godine, i za tu ulogu dobija Zlatnu plaketu "Arena" na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom čitave karijere (više od sto filmova) izuzetnom je jednostavnošću življenja i glumljenja ("činilo se da kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti") uvek iznova provocirao kritičare na pokušaje da odgonetnu tog "glumca prvog plana", koga i A. Latuada (Vuisić je glumio u njegovoj "Stepi", 1962) svrstava u sam vrh evropske filmske glumačke elite.
Iako često u situaciji da prihvati sve što mu ponude, glumio je i u filmovima najistaknutijih reditelja, pa mu je uloga djeda u "Događaju" (1969) Vatroslava Mimice donela "Oktobarsku nagradu" grada Beograda i "Cara Konstantina" u Nišu, uloge u filmovima "Hajka" (Žike Pavlovića, 1977.), "Beštije" (Živka Nikolić, 1977.) i "Povratak otpisanih" (Aleksandra Đorđevića, 1976.).
Iste godine za ovu ulogu dobija i nagradu Cara Konstantina u Nišu. Za ulogu u filmu "Razmeđa" iz 1973. godine, reditelja Kreše Golika dobija "Gran Pri u Nišu".
Pokojni Pavle Vuisić počeo je da radi u vreme kada su Čkalja i Mija Aleksić uveseljavali narod u radio emisiji "Veselo veče" a koje su zbog humora i slobode tamo negde pedesetih nazivali u okolnim zemljama neprijateljskim programom Za razliku od svih glumaca koji za pozorište kažu "daske koje život znače" Paja je i sam rekao da njemu te daske ne znače ništa.
Nije voleo i nisu ga zanimale pozorišne predstave. Ali ono što je zanimljivo je da ni jednu scenu nisu ponavljali zbog njega - sve je izvodio sa neverovatnom tačnošću.
Pratite nas i na instagram profilu portala SrbijaDanas.com.
