Zašto policija nije LIKVIDIRALA naoružane mostrume iz Gradačca, Mladenovca i "Ribnikara"? Pucanje na NAPADAČE je dozvoljeno samo u ovom slučaju
Policija ima mogućnost da primeni fizičku silu, ali po tačno određenim pravilima.
Stravični zločini koji su se proteklih meseci desili na teritorije Srbije i Bosne i Hercegovine otvorili su pitanje ovlašćenja policije u takvim situacijama.
Iako zbog težine monstruoznih zločina poput onog u Mladenovcu, "Ribnikaru" ili stravičnog ubistva u Gradačcu, šokirana javnost otvara pitanje ovlašćenja i akcije policije u takvim trenucima, do mere da se postavlja pitanje zašto policija nije likvidirala izvršioce ovih stravičnih dela koji su bili naoružani ili odbijali da se predaju.
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.
Tomas Hobs je u "Levijatanu" rekao da država ima monopol nad primenom fizičke sile, što bi značilo da jedino država može legitimno da proceni da li je nasilje opravdano i isto da primeni. To ne podrazumeva bezumno iživljavanje nad građanstvom, već sprečavanje nereda, odlazak u ratove, zatvorske kazne i slično. Običan čovek ne sme da uzima pravdu u svoje ruke, niti da primenjuje fizičku silu nad drugim pojedincem, a da to prođe nekažnjeno.
"OVO JE POSLEDNJI MOMENAT DA SVI POČNU RADITI" Meštani Gradačca izašli na ulice u znak protesta zbog masakra, parolama izrazili zahteve (VIDEO)
DA LI DEČAK-UBICA MOŽE NA SLOBODU? Evo kakva sudbina čeka monstruma iz "Ribnikara" - poznato ko će imati KONAČNU REČ
"TAJ DEČKO SE IGRAO SA MOJIM SINOM OTKAKO SU BILI MALI" - Mladenovac, Malo Orašje i Dubona mesec dana nakon masakra
Ovo je ostalo istinito u svim demokratskim državama, samo je pitanje do koje mere i na koji način neka država odlučuje da omogući svojim organima reda da isti i održavaju.
Današnja Amerika čvrsto stoji iza ove filozofske ideje, pa su tako ovlašćenja policije u Americi neuporedivo veća od naše policije. Američko građanstvo, pa tako i njihovi organi reda, daleko su lakši na obaraču nego je to slučaj u Srbiji. Ipak, za sada deluje da je to donelo više štete nego koristi, jer SAD prednjače i kada je u pitanju broj masovnih pucnjava, ali i slučajeva policijske brutalnosti.
Ono što zbunjuje, jesu pomešana osećanja javnosti povodom proširenja policijskih ovlašćenja kod nas, uzimajući u obzir da ovlašćenja naše policije nisu ni približno široka kao u Americi i nekim drugim državama.
Sa jedne strane, kada se dogode tragedije kao što je masakr u Mladenovcu, masakr na Vračaru, jučerašnji događaj koji je potresao Bosnu i Hercegovinu ili prošlogodišnji masakr na Cetinju (kada je i civil pucao na napadača) , tada se uglavnom postavlja pitanje – a šta je radila policija?
Ipak, kao što se pitamo zašto policija nije reagovala, tako se dešava da i onda kada reaguje, zapitamo zašto je i to bio slučaj, da li je reakcija morala biti takva ili se moglo postupiti drugačije.
Mada je sve to podložno raspravi, valja znati po kojim tačno pravilima se upravlja srpska policija.
Prema zakonima Srbije, policajac sme da upotrebi vatreno oružje kao poslednje sredstvo zaštite života i tela, kako svojih, tako i drugih ljudi, u sledećim situacijama:
1. Kada se sumnja da osoba direktno ugrožava živote ili telo policajca ili drugih ljudi.
2. Kada osoba beži nakon izvršenja ozbiljnog krivičnog dela za koje je predviđena kazna zatvora od najmanje pet godina i pritom se suprotstavlja hapšenju.
Važno je napomenuti da policijski službenik mora da sledi principe nužne i razmerne upotrebe sile. Ovo znači da će preduzeti sve razumne korake da primiri situaciju i izbegne upotrebu smrtonosne sile ukoliko to bude moguće.
Bitno je naglasiti da se kao napad vatrenim oružjem računa i samo potezanje oružja ili pokušaj da se ono potegne.
Zakon o policiji kaže da, ako okolnosti to dopuštaju, odnosno ne dovodi se u pitanje bezbednost ljudi i izvršenje zadatka, pre upotrebe oružja policajac povikom: "Stoj, policija, pucaću!", upozorava napadača. On čak ni tada ne sme da zapuca, sem ukoliko se to ne pretpostavi kao sasvim nužno.
U tome kada je to nužno i stoji suština problema.
Uzevši u obzir da moraju da se posluže najblažim sredstvom prinude, na njima je da, u najčešće vrlo stresnim situacijama, razluče da li je primena adekvatnog oružja nužna odbrana u datom trenutku ili bi valjalo koristiti se nešto blažim metodama primirivanja. Koliko god da su oni neosporno spremniji na ekstremne događaje, takve odluke ne padaju lako i najčešće, ono što se nama čini kao ispravna odluka, jednog policajca može koštati posla.
Nezavisnom policijskom sindikatu Srbije kažu da se policijski službenici nalaze u nezavidnom polažaju. Kako navode, postao je šablon da je na ulicama sve veći broj kriminalaca sa dvocifrenim i trocifrenim brojem krivičnih prijava, koji sve češće potežu oružje na policiju. Očekivati da na svaki takav akt policija reaguje recipročnom merom je em suludo, em nezakonito.
