POZDRAV SA DURMITORA (2.523): Crna Gora i Srbija to je jedna familija (U znak sećanja na Mariju Kabelnikovu i Slavicu Mirkov)

Uskoro nam se pridružuje i Mihailo Vukićević, još jedan od neumornih boraca protiv rasrbljavanja Crne Gore, koji je zbog svojih nacionalnih stavova odležao i šest meseci zatvora. Sa prezirom odbijajući ponudu sudije da se, za oslobađajuću presudu,  malo primiri u svom agitovanju protiv lopovskog režima Mila Đukanovića. Mihailo je iskusan planinar, član žabljačke gorske službe spašavanja.

Kad je čuo da je cilj našeg dolaska u Crnu Goru da se popnemo na Bobotov kuk (2.523) , najviši vrh Durmitora i na njemu razvijemo transparent „Crna Gora i Srbija to je jedna familija“, izjavljuje da ide sa nama. Što nama itekako odgovara. Planina je planina, uvek je dobro imati nekoga ko dobro poznaje njene staze i bogaze. Ubrzo nam saopštava da će sa nama put vrha najveće crnogorske planine krenuti i dve devojke iz Žabljaka. Odlučili smo da uspon počnemo sa prevoja Sedlo.

Budim se u sedam ujutro. Kroz prozor sobe imam prelep pogled na kamene litica Savinog kuka (2.224), jednog od najviših vrhova Durmitora, kojeg obasjavaju prvi zraci sunca.   

Polazimo sat vremena kasnije. Sveta Šljivančanin nam na polasku, „za srećna puta“,  daje flašu rakije, sa etiketom „Ravnogorska kapljica“ i fotografijom Draže Mihailovića. U prvom automobilu Dejan Pavković, njegov sin Nikola i ja, u drugom Radovan Dimić, njegov sin Lazar i Sava Šljivančanin, u trećem Mihailo sa svojim drugaricama Anom Žugić i Ninom Kontić.

Odmah po izlasku iz Žabljaka, na prostranu visoravan, opčinila nas je lepota sa kojom smo se susreli. S desne strane brojni kameni vrhovi Durmitora, oko nas prostrana ravnica prošarana lepim seoskim planinskim kućama i imanjima, u daljini, kud god pogledaš, nepregledni venci planina.

Posle dvadesetak minuta lagane vožnje besprekornim asfaltnim putem na jug, prema Šavniku,  skrećemo desno. Još petnaestak minuta vožnje krivudavim i uskim planinskim putem,  koju sam ja usporavao zbog stalnih izlazaka iz automobila, da bih fotografisao, stižemo na Sedlo. Planinski prevoj na oko 1.910 metara nadmorske visine, sa kojeg se pruža prelep pogled na stenovite vrhove, između kojih su se ugnezdile prostrane doline.
Na prevoju je već parkirano nekoliko automobila, što znači da nećemo biti sami.

Do vrha možemo levo, kroz Dobri do ali Mihailo objašnjava da je to duži put, pa krećemo desno, gde nas već posle 300-400 metara očekuje Uvita greda (2.199), svojevrsni kameni zid. U pitanju je strma stenovita padina, preko koje ukoso vodi kozija staza, većim delom obezbeđena čeličnim užadima, koja su alkama pričvršćene za stene. Preko puta nje je Sedlena greda (2.227).

Mihailo više puta moli za krajnji oprez. Jer bilo kakvo gubljenje ravnoteže i pad niz dvadesetak metara visoke stene bio bi koban. A na ovoj planini nesreće nisu retke.

Posle dvadesetak minuta penjanja bili smo na bezbednom. Na livadi koja se ugnezdila između dva kamena grebena. Dok mi pravimo pauzu, pretiču nas trojica planinara iz Minhena. Po tamnom tenu i tome što je jednom od njih ima Junaz, zaključujemo da su turskog porekla.

Sa tog mesta već se vidi i greben na kojem se nalazi i Bobotov kuk. Deluje da je blizu. Odatle staza vodi kroz dolinu koja ima oblik izduženog korita. Dolina je široka između nekoliko stotina metara i, na najširem delu, otprilike, kilometar. Sa obe strane su kameni grebeni čije se litice obaraju u dolinu. Podsećaju na iskrezane zube, pa nije čudo što je jedan od tih nazubljenih visova koji se protežu duž doline dobio ime Zupci (2.148).

Ima tu malih uspona i spustova ali staza je laka a Savo, koji ne može da sakrije radost što je na zavičajnoj planini, da bi pokazao da nije „za staro gvožđe“, povremeno i trči. Ana i Nina svako malo pevuše refren pesmice „Da te ne volim“, hrvatske grupe Novi fosili. Ja im pariram krajiškim pesmama. Trava po kamenjaru uvela ali suši i jeseni prkosi mnoštvo žutih i ljubičastih planinskih cvetova, kojih ima svuda unaokolo. Savetujem Nikolu i Lazara da beru cveće i ponesu u Veliku Planu, devojkama.

-Zamislite koliko ćete ih prijatno iznenaditi. Em su cvetovi lepi, em ćete ih obradovati kad budu videle dokaz da ste i na Durmitoru, ovde nebu pod oblacima, mislili na njih.

Momci kažu da im je simpatična moja romantika ali da devojke danas više preferiraju druge, manje romantične poklone. Naravno, Ana i Nina, koja stalno čavrlja, su na mojoj strani.

S desne strane su kameniti grebeni Šljeme (2.455), Bandijerna (2.409) i Trojni prevoj, sa leve Vjetrena brda (2.441) i Šareni pasovi (2.248.) Ono što je bitno jeste da put kroz dolinu nije naporan i nema rizičnih deonica. Poslije otprilike sat i 15 minuta laganog pešačenja kroz dolinu stižemo na prevoj preko puta Bobotovog kuka. Mobilni telefon pokazuje da smo na nadmorskoj visini od oko 1.100 metara.

Kuk se čini nadohvat ruke ali između nas i njega se isprečila duboka dolina pod imenom Zeleni vir. Na njenom dnu se nalazi istoimeno jezero, najviše jezero na Durmitoru ali je zbog velikih suša ove godine presušilo. Na kamenoj ploči, koja čini dno jezera, preostale su još tri manje lokve vode. Desno su Zupci, levo su Šareni pasovi, vrh čije su padine bog i priroda ukrasili talasastim pojasevima kamenja. Kao da je neko uzeo slikarsku četku i po planini povlačio krivudave linije, jednu iznad druge. Teška srca spuštamo se u dolinu, na 2000 metara nadmorske visine. Ovde je jutros  temperatura bila ispod nule, mraz se tek topi, pa je staza vrlo klizava.

Tu i tamo, na retkim travnatim delovima okolnih stena, vide se divokoze. Ne pokazuju da se plaše, planinari su ovde svakodnevna pojava. Jedan jarac hramlje. Nagađamo da li je nogu povredio u stenama ili je ranjen iz puške. Durmitor je nacionalni park, zabranjen je lov na sve životinje ali Mihailo kaže da ima mnogo krivolova. Glasno razmišljam koliki čovek treba da bude kreten, da se popne na dve hiljade metara a onda, umesto da uživa u ovoj božijoj lepoti,  puca i ubija ove divne i spretne životinje. Iz čistog hira. I još kad ubije neku životinju ili pticu, misli da je lovac.  Pa još na društvenim mrežama objavljuje svoju sliku sa žrtvom. Teška je to bolest. Mnogo opasnija od korone.

Kraj isušenog kamenog jezera odmaramo desetak minuta pa krećemo na poslednji uspon. Ni dok sam se penjao, ni sad dok ovo pišem, nije mi izgledalo logično da je visinska razlika između Zelenog vira i Bobotovog kuka čitavih petsto i nešto metara ali merenja pokazuju toliko.
Posle stotinak metara uspona ponovo nailazimo na deonicu koja se savlađuje uz pomoć čeličnih užadi. Na naše uporno insistiranje, Radovan ovde nevoljno odustaje. Ima problema sa jednim kolenom, išao je i na operaciju, pa se plašimo da se ne povredi. Dejan se solidariše pa ostaje sa Radovanom.

Sve vreme dok se penjemo mimoilazimo se sa drugim planinarima. Dok smo odmarali na 2.250 metara, izbrojao sam da se na stazi od prevoja sa kojeg počinje spuštanje u Zeleni vir do podnožja Bobotovog kuka nalazi trideset sedam planinara. Uglavnom stranci. Uz pomenute Nemce tu su Holanđani, Poljaci, Rusi, Englezi, jedan crnac sa Havaja…

Desno od Bobotovog kuka je Lučin vrh, levo Đevojka. Dva planinska vrha a ustvari dve ogromne okomite stene. Podjednako izgledaju i lepo i preteće. Između njih je nekoliko stotina metara široka padina na kojoj, začudo, ima dosta trave.

Što se više penjemo pogled je sve lepši. Kud god oko pogleda beskrajno prostranstvo ispresecano planinskim vrhovima. Od ovog pejzaža odudaraju samo prostrana Žabljačka visoravan, sva u livadama i Žabljak, okružen crnogoričnom šumom, u čijoj sredini se vidi Crno jezero.

Poslednja i najteža deonica uspona počinje na srtu između Đevojke i vršne stene Bobotovog kuka. Taj srt zovu Škrčki pogled (2.420). Ime je dobio zbog toga što se sa njega najbolje vide Veliko i Malo Škrčko jezero. Jezera se nalaze u ogromnoj kotlini, koja se zove Škrče, na oko 1.700 metara nadmorske visine. Oko 700 metara niže od mesta na kojem se nalazimo. A dobar deo te visinske razlike čine okomite litice iznad kojih stojimo. Ambis. Tu razvijamo srpsku trobojku.

Poslednjih stotinu metara je kozija staza, ako se koza uopšte može njome popeti, obezbeđena užadima.  Ana i Nina i ovde odbijaju ko zna koji po redu apel da svoje rance daju nekom od muškaraca. Kažu, hoće da sutra mogu da kažu da su se na vrh Durmitora ispele bez ičije pomoći.
Vrh planine nas je dočekao okupan suncem. Sa cvrkutom jedne ptičice koja, tu kraj nas, bezbrižno skače sa stene na stenu tražeći mrvice hrane koju planinari ostavljaju iza sebe. Oblaci koji su dok smo se mi penjali uz planinu bili počeli da se dižu su, kao po komandi, stali na istoj visini i napravili pravi beli nebeski venac. Red planinskih vrhova, pa red vedrog neba, pa red belih oblaka, pa opet plavo nebesko prostranstvo.

Pogled veličanstven. Na zapadu, preko Škrčkih jezera i kanjona Pive, planinski masiv Zelengore, Volujaka i Maglića. Preko njih se naziru Prenj i Čvrsnica, tamo daleko, iznad Mostara. Na severu Ljubišnja. Na istoku Prokletije. Na jugozapadu Golija i Njegoš. Na jugu, prema Nikšiću, Vojnik i Mali Vojnik.

Nazdravljamo sa „četničkom“ rakijom, razvijamo srpsku zastavu i transparent „Crna Gora i Srbija to je jedna familija“, koji nam je, odbijajući da mu išta platimo, izradio Bojan Savić, odbornik i doskorašnji predsednik MZ Lozovik.

Na stenu pristiže sve više planinara, pa pomalo postaje i gužva. Među njima trojica planinara iz Mostara. Zapisujem imena: Pelko Kenan, Mirza Kurtović i Mirza Delić. Iako su muslimani, za zemljački susret u „tuđini“ nazdravljamo rakijom. Tu su mladić i devojka iz Ljubuškog. Mladić i devojka iz Moskve. Dvoje Poljaka. Švabe. Moj predratni poznanik Milovan Laganin iz Gubera kod Livna. Sad živi u Kotor Varoši. Sa njim Dragan Kuzmanović i Risto Stjepanović iz Čelinca.

Na vrhu planine sam ostao pola sata iza svojih saputnika. Malo zbog fotografisanja, malo iz čistog meraka. Ne penje se svaki dan čovek na Durmitor, ne gleda se svaki dan takva raskošna lepota. Izuzetan ugođaj kvari samo avanturista sa Havaja, koji se niz Bobotov kuk ne spušta stazom, već prečicom, ne koristeći sigurnosnu užad. Horski ga grdimo ali on ne haje. Kasnije, dok se spuštamo prema Zelenom viru, učim ga da peva srpske pjesme. Ja pevam a on basira.

Silazak niz planinu je bio lakši nego što sam očekivao. Na livadama iznad Zelenog vira, odmorni i naspavani, čekaju nas Radovan i Dejan. Tu ispijamo rakiju i umorni ali razdragani krećemo prema Sedlu.

Dok smo se, uz pomoć užadi, spuštali niz koziju stazu na Uvitoj gredi Mihailu zvoni telefon. Posle razgovora, počinje da moli da se ne opuštamo, da ne bi neko nastradao. Čini to malo napadno, vidim da se nešto dogodilo. Pitam šta je. Prilazi mi i šapatom saopštava tužnu vest.

-Sad su mi javili da je na Velikom Međedu poginula jedna devojka iz Rusije. Moram da požurim, treba da idemo da nađemo i izvučemo njene posmrtne ostatke. I da svedemo njenu drugaricu iz Nikšića sa kojom se penjala na planinu. Devojka je gore sama i očajna. Ali molim te ne govori ostalima, bar dok ne siđemo u podnožje stena.

Devojka se zvala Marija Kabeljnikova. Iz Moskve. Imala je 22 godine. Bila je lepa. Ranije je u prestonici Rusije radila kao fotograf. Svake godine je dolazila u Crnu Goru i sa svojom drugaricom iz Nikšića penjala se na Durmitor. Poginula je blizu mesta gde je samo pre desetak dana poginula planinarka iz Beograda Slavica Mirkov.

Nekoliko časova pre tragedije, svojim prijateljima na Fejsbuku poželela je dobro jutro uz fotografiju iz srpske Crne Gore.

Na planinskoj stazi, u kobnom trenutku, oduševljena vidikom koji se ukazao pred njenim očima,  izvadila je mobilni telefon da fotografiše, zaboravila gde se nalazi i uz krik, kao ptica bez krila, poletela u ambis dubok dve stotine metara. Jadni njeni roditelji.

To veče, dok sam sa obale Crnog jezera, gledao kako se stenoviti obrisi Velikog Međeda i ostalih durmitorskih visova polako gube u noći, duša mi je bila ispunjena beskrajnom tugom zbog pomisli da je tamo negde gore, u samoći i hladnoći, Marija sama, da je njena mladost ostala razastrta na oštrom kamenjaru, daleko od rodnog kraja. I da nikad više neće nasmejana prošetati širokim moskovskim bulevarima i radovati se životu.
Sledećeg dana u manastiru Mileševa, kraj grobnog mesta Svetog Save, pomolio sam se bogu i zapalio sveću Mariji i Slavici za pokoj duše.