POZDRAV SA MALOVANA (1826) – Planina poznata po tragičnoj ljubavi braće Jakšića i Šujičkinje Mare

Šemenovci na Kupreškoj visoravni, 24. jul 2019. godine, dva sata popodne. U hladu borova ispred roditeljske kuće razgovaram sa svojim sinovima kako da na najbolji način iskoristimo vreme do sumraka. Stariji sin Miloš predlaže da „protegnemo noge“ i popnemo se na Veliki Vitorog (1907). 

Podsećam ga da smo na Vitorogu bili više puta i, za promenu, predlažem uspon na Stražbenicu (1504), s druge strane Blagajskog polja. Pa ako nam bude malo, da nastavimo do vrha Velike Plazenice (1765) i bacimo pogled na Koprivnicu, Bugojno i dolinu Vrbasa.

Mlađi sin Marko konstatuje da očigledno ne možemo da se dogovorima i da je najbolje da se penjemo na  - neku treću planinu. Predlaže Radušu (1956) ili Malovan (1826). Brzo pada dogovor da Malovan savladamo danas, a Radušu sutra ili prekosutra.

Malovan je planina na Kupreškoj visoravni, u jugozapadnom delu BiH, na granici između Zapadne Hecegovine i Bosanske Krajine, čuvena po lepoti, ratnim bitkama koje su se vodile u njegovom podnožju, hrvatskim zločinima nad srpskim civilima, jakoj četničkoj jedinici pod komandom Dušana Duvnjaka u Drugom svetskom ratu i tragičnoj, u epskoj pesmi opevanoj ljubavi između čobanice Mare iz Šujice i braće Jakšića.

Malovan se naglo, poput zida, sa južnog dela Kupreškog polja diže u nebo, kao Lovćen iz Jadranskog mora. Kad iz Zapadne Hercegovine putujete prema Kupresu prvo što na horizontu ugledate je vrh Malovana. Kad iz Srednje Bosne i Bugojna putujete prema Splitu prvo što ugledate kad prođete kroz tunel na Kupreškim vratima je vrh Malovana. Po jednim izvorima visok je 1826, po drugim 1826. metara.

Uzimamo zastavu Srbije, dva litra vode, pola litra rakije i krećemo. Put do podnožja Malovana dug je 35 kilometara i vodi kroz Novo Selo, Rastičevo, Zlosela, Kupres...Kod jezera ispod ski-centra Čajuša, nailazimo na patrolu saobraćajne policije. Vozim brzo, ali nas ne zaustavljaju. Objašnjavam sinovima da se baš na tom mestu 10. aprila 1992. godine, na godišnjicu proglašenja NDH, odigrala jedna od najvećih bitaka u poslednjem ratu, u kojoj smo teško porazili hrvatsku vojsku, koju su predvodili „žuti mravi“ iz Vukovara. Posle bitke na bojištu je ostalo oko 150 mrtvih hrvatskih vojnika i legionara, uglavnom iz zapadnih država, koji su im došli u pomoć. Prisećam se tužne slike mnoštva leševa uludo stradalih hrvatskih vojnika sa obe strane magistralnog puta.

Dve i po godine kasnije, u novembru 1994. hrvatska vojska nam se, uz pomoć srpske politike,  revanširala i ponovo zauzela Malovan i Kupres. Ovaj put srećom nije bilo velikih žrtava ni na jednoj strani.

Levo od hotela Čajuša vikend naselje sa nekoliko stotina objekata, koji su sagrađeni nakon poslednjeg rata. Kažu da je među vlasnicima najviše Splićana, pa Dubrovčana. 

Nešto dalje, isto sa desne strane puta, Gornji Malovan. Jedno od nekoliko hiljada sela u BiH u kojima život zamire. Iz izbeglištva se vratilo samo nekoliko porodica. Ali kakva je sudbina Srba u Malovanu, dobro je da se i imao ko vratiti. Samo 28. jula 1942. ustaše su u ovom selu ubile više od sedamdesetoro meštana. Od trideset i dvoje ubijene dece samo je dvoje imalo više od pet godina. Troje je bilo tek rođeno. Nisu bila ni krštena, zaklana su bez imena. Dva dana kasnije ustaše su pokolj počinile i u Donjem Malovanu, ubijajući više od dvadeset civila. Među njima i desetoro male dece.

Nikad nisam bio na vrhu Malovana pa zovem profesora Lazu Vavana, ratnog saborca, da ga pitam ima li kakav savet oko penjanja na planinu. Kaže, kad se penješ na Malovan ne vrede saveti, već fizička sprema i volja. Najteži je uspon ako se krene pre Privije, od kuće pokojnog Rane Marića. Pa udri pravo prema vrhu.

Automobil ostavljamo kraj kuće Raninog brata Davida. Ne javljamo se domaćinu, da ne gubimo vreme, mada po parkiranom automobilu zaključujemo da je kod kuće. Sat pokazuje 15 minuta do 15 časova. 

Padina uz koju se penjemo strma, uglavnom obrasla smrekama. Trava sasušena od sunca, klizava. Tu i tamo nailazimo na kovilje, retko zanimljivu travu, čiji su končasti cvetovi beli i nežni kao pamuk. Dok sam kao dečak čuvao ovce na planini Hrbljini, smilje i kovilje sam brao u ubeđenju kako su to najlepši cvetovi pod kapom nebeskom. I razbijao glavu razmišljajući kako bi Ljeposava Trivunović iz Rastičeva reagovala da joj na početku školske godine poklonim jedan buket.

Što se više penjemo pogled, posebno na deo Kupreškog polja između Malovana i Rilića, kroz koje vijuga rečica Milač, sve lepši. Posle prvog uspona stižemo na veliku zaravan. Marin pod. Postoji više predanja o tome po kome je dobio ime, ali je najrasprostranjenija ona koja je opevana u „Šujičkinji Mari“, jednoj od najlepših epskih ljubavnih pesama ikad spevanih na ovim prostorima.

Šujica je lepo župno selo ispod prevoja Stržanj, pet kilometara dalje od Donjeg Malovana, prema Livnu i Tomislavgradu. Do pre otprilike 300 godina u selu su, kao i u okolnim mestima, živeli samo Srbi pravoslavci. Onda je počelo pokatoličavanje i selo je vremenom postalo hrvatsko i katoličko. Rodno mesto mnogih naprednih ljudi, ali i ustaških ekstremista.

Pesma kaže da je u Šujici bila čobanica Mara, koja je čuvala ovce po Malovanu. U Maru su se zaljubila dva rođena brata Jakšića, Mitar i Nikola. Cura nije mogla da odluči kojeg da prigrli, pa je odlučila sledeće: ona će se popeti na vrh Malovana i mahnuti vezenom maramom, što će biti znak da braća potrče njoj, uz planinu. Ko pre devojci, njegova devojka. Ko stigne drugi dobiće vezenu maramu. Utešnu nagradu, sa mirisom Marine kose.

Braća jedva dočekala i jurnula prema svom snu. Međutim, planina je isuviše strma i momačka srca nisu izdržala napor. Jedan brat je izdahnuo nekoliko metara od devojke, drugi u njenom krilu. Kad je videla šta je učinila, očajna devojka je iza pojasa jednog nesuđenog mladoženje izvukla nož i zarila ga sebi u srce.

Iz sveg glasa pevam prve strofe žalobitne pesme, eho se penje uz pustu planinu. Na kojoj više nema ni stada, ni čobanica. U Donji Malovan se posle rata, u kojem je selo pripalo Federaciji BiH, vratilo samo nekoliko desetina porodica. Uglavnom stariji ljudi. I za Šujicu došli loši dani. Kako je Hrvatska primljena u EU više od polovine stanovništva otišlo da izgrađuje Nemačku i Austriju. 

Braći Marić se pesma dopada, ali nemaju lepih reči, ni razumevanja za braću Jakšiće. Jednoglasno konstatuju da su bili budale. I Mara sa njima. 

Uspon sve strmiji, prizemna kraška makija o koju se noge sapliću sve gušća, popodnevno sunce s vrha Malovana nam udara u lice, znoj probio ali ni ovaj put ne stajemo i ne odmaramo. Iz iskustva znamo da je tako najbolje. Kad oznojen i umoran čovek sedne i odmori desetak minuta, posle treba mnogo vremena da postigne „radnu temperaturu“. Na ruku nam ide hladan vetar severac iz pravca Kurljaja i Blagaja, koji je sve jači što smo bliže vrhu, jer nas hladi i razgoni obadove koji nam ne daju mira.

U četiri sata i petnaest minuta bili smo na vrh Malovana. Samo oni koji su planinarili znaju lepotu tog osećaja kad stojiš na vrhu planine i sve ti je „pod nogama“, a oko tebe beskrajno prostranstvo.

Sa vrha Malovana, kao i sa drugih visokih planina,  puca prelep pogled na „pola Bosne i Hercegovine“. Na severozapadu se vide Veliki Vitorog, Šator i Klekovača. Od Malovana do Vitoroga pružila se Hrbljina. Kamenita bezvodna visoravan površine oko 100 kvadratnih kilometara, prosečne visine između 1400 i 1600 metara, po kojoj su pre pola veka pasle desetine hiljada ovaca. Danas Hrbljinom, kao i većim delom ovog vidika od Mostara do Drvara, caruje pustoš. 

Na severoistoku horizont zatvaraju Velika Plazenica i Stožer, a iza njih Vlašić. Na istoku pogled se odmara na Raduši. Prema jugoistoku vidik seže do Ljubuše, Vran planine i Čvrsnice, iznad Mostara. Desno od njih ugnezdilo se Duvanjsko polje. Šujica i Tomislavgrad se vide kao na dlanu. Baš zato smo mi iz Sedme kupreške brigade VRS za vreme poslednjeg rata na Malovanu imali stalne osmatrače, koji su prikupljali podatke o kretanju hrvatskih trupa i usmeravali vatru naše artiljerije.

Na jugozapadu u nebo streme Osječenica, iza nje Cincar i Dinara, a na jugu moćni Velebit. Kad je vreme lepo a vazduh čist, bez oblaka i omorine, obično u suton ili svitanje, negde tamo između Velebita, s jedne i hercegovačkih planina, s druge strane nazire se pučina Jadranskog mora.

Putem ispod Donjeg Malovana, u pravcu Kupresa, teče reka automobila. Ali u selu se skoro ne vide tragovi života. Malo ljudi se vratilo, malo kuća je obnovljeno a zidine kuća koje su Hrvati porušili i popalili 1995. godine polako nestaju obrasle šikarom i drvećem. Crkva Svetog velikomučenika Lazara na brežuljku u sredini sela, srušena u ratu, pa obnovljena posle njega, nemi je svedok tragične sudbine svog naroda.

Sa setom sinovima pričam o velikom narodnom zboru koji je kod Lazarice održan na Vidovdan 1991. godine, o nastupu kulturno-umetničkog društva iz Bugojna, o Iliji Franjiću koji je društvo vodio, a četiri godine kasnije poginuo kao moj vojnik na Mračaju. 

Gledam opustelo selo i prisećam se svojih prijatelja. Većinu pozobao rat ili progutala izbeglička prostranstva širom planete. Koliko znam Vlado Marić je u Australiji. O našem školskom drugu Branku Raštegorcu, Hrvatu, nisam čuo već 20 godina. Mirko Kanlić je pod zemljom. Zarobljen je pa ubijen u Vilinim kućama. Zoran Duvnjak se penzionisao i živi u Blagaju. Sandokan je uglavnom tu. Siniša Marić je negde oko Banjaluke ili Prnjavora. Vera Kanlić je u Banjaluci. 

Pokušavam da što više poznatih likova otmem od zaborava ali vreme i daljine su učinili svoje. Više je dragih ljudi u zaboravu, nego u sećanju.

U podnožju planine, sačekuje nas naš „domaćin“ David Marić. Iznenadio se kad je video automobil sa srbijanskim tablicama a niko mu se nije javio. Navaljuje da uđemo u kuću, gde „udaramo“ po dobroj dalmatinskoj lozovači, koja je oplemenjena kupreškom klekom i lincurom.

David je posle rata bio otišao u Australiju, pa se vratio. Nije uspeo da nadvlada nostalgiju ali je, srećom, u međuvremenu nadvladao tešku bolest. A porodica je ostala tamo, iza sedam mora i sedam gora. 

Kuća mu je pored puta pa pitam da li je ikad imao kakvih problema.
-Od koga?
-Od Hrvata.
-Nikad. Ni ružnu reč. Ni ostali ljudi u Malovanu. Ko zna koliko puta mi se dogodilo da odem u Kupres ili negde drugde i zaboravim zaključati kuću, ali nikad ništa nije nestalo. Krivo sedi, a pravo besedi.
-Ideš li u Kupres?
-Po nekoliko puta sedmično. Okupimo se u jednom kafiću. Srbi i Hrvati. Često bude načelnik Komo, dođe i naš Mlađo Pavlica iz Ravnog, koji je kao Srbin predsednik opštinskog veća. 

Opraštamo se i krećemo u Kupres. Zadovoljni lepo provedenim popodnevom. I puni elana da sutra posetimo Vukovsko, srpsko selo još stradalnije od Malovana i popnemo se na Radušu.