IZDRŽAVAO JE VELIKA ĐAVOLJA ISKUŠENJA I ZAMKE! Da bi pobedio ZLO, uzeo je na sebe težak podvig - zato ga danas slavimo!

Sveti Silvestar, episkop rimski

Rođen u Rimu i od mladosti izučen svetskoj mudrosti i veri Hristovoj. Svoj život je uvek upravljao prema zapovestima jevanđelskim.

Mnogo se koristio poukama sveštenika Timoteja, čijem je pogubljenju za veru i sam prisustvovao, pa gledajući primer junačkog požrtvovanja svoga učitelja, i sam se zapojio takvim duhom za ceo život svoj. U tridesetoj godini postao je episkop rimski. Popravljao je običaje hrišćana.

Tako, na primer, ukinuo je post svake subote, kako se to dotle držalo kod nekih hrišćana, i odredio, da se posti samo Velika Subota kao i one subote koje padnu uz postove.

Svojim molitvama i čudesima pomagao je, da se car Konstantin i majka mu Jelena obrate u veru pravu i krste. Sadejstvovao carici Jeleni da pronađe Časni krst. Upravljao je crkvom Božjom dvadeset godina i česno je skončao svoj zemaljski život preselivši se u Carstvo nebesko.

Jedan od najvećih ruskih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca. Rođen 1759. a predstavio se 1833. godine. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao "ubogi Serafim". Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. Jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu.

Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u Kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske porodice, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.

Prohor se 18. Avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito Sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke.

Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu:

- Bože, milostiv budi meni grešnome! Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima.

Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću.

Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao "ubogi Serafim". Starac Serafim je 2. Januara 1833. godine završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih militvenih podviga, pred ikonom Božje Matere "Umilenje". O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima.

Srpska pravoslavna Crkva ga praznuje kao prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po starom, a 15. januara po novom kalendaru.