RASKRINKAO LAŽI O KORONA VIRUSU: Srpski naučnik iz San Dijega progovorio o teorijama zavere koje kruže internetom
Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je na svom blogu izvanredan tekst koji na svima razumljiv način razobličava sve teorije zavere koje se u poslednje vreme pojavljuju.
Kreće od tvrdnje da virus korona ne postoji, pa preko vakcina i takozvanih kemtrejlsa, zaključuje pričom o projektu "milijardu ljudi" i istinom o svega nekolicini ljudi na svetu koji su svi redom milioneri, a tvorci skoro svih teorija zavera.
FIRST minute ponude za letovanje u Turskoj! AKCIJA: Samo 99€ za rani buking
ČEKA NAS OBAVEZNA VAKCINACIJA? Evropski sud je rekao svoje, poznato kakva je porcedura i ko će moći da odbije
JESU LI IH ZATO OTVORILI? Razbijena korona SVADBA U TRŽNOM CENTRU u Beogradu, zatečeno oko 80 gostiju
Pita anonimna osoba na Fejsbuku: kako da ja sad verujem u te vaše priče o epidemiji, kada taj virus nikada nije nigde izolovan?
Nije jedina koja ovo pita, onako pobedonosno i dobrim delom prezrivo. Ovo je tvrdnja koja se mogla čuti poslednjih nedelja dosta puta. Šire se i klipovi u kojima jedna naša žena (psiholog po profesiji) to isto priča i na televiziji (dr Jovana Stojković, prim. nov.). Ima i par lekara (na sreću mali broj) koji isto misle da virus nije izolovan. Da ne postoji.
Najteži deo u odgovaranju na ovo pitanje je izabrati koji odgovor da se da.
Možemo kratko. Nešto tipa: Idite i ukucajte "isolation sars-cov-2" u bilo koji pretraživač i dobićete odmah naučne studije o izolaciji virusa. Recimo, studija navedena u referencama pod brojem [1], koja opisuje prvu izolaciju u Kini, i u kojoj doslovno imate podnaslov "Izolacija" ispod kojeg je detaljan opis procedure kojom je virus izolovan.
Možemo dati i detaljniji odgovor: Virus je izolovan u decembru 2019. u Kini, pa zatim u UK, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji i Americi. Onda je izolovan u skoro svim drugim zemljama na svetu do kraja maja 2020. Virus je u istom periodu snimljen elektronskim mikroskopom, i u vidu izolovanih virusnih čestica, i u toku infekcije ćelija, i u toku replikacije, i u toku procesa sastavljanja novih viralnih čestica. Novom virusu je još 5. januara 2020. sekvenciran genom, a posle toga su razlučene strukture njegovih proteina.
A možda i treba da budemo malo grublji:
U Srbiji je nekih pola miliona ljudi primilo "sinofarm" vakcinu. Dotična vakcina se proizvodi tako što se virus izoluje, pa se ubije, pa se ubaci u bočicu. Kako sastavljate u svojoj glavi ideju da niko nikada nije izolovao virus, kada imate oko sebe toliko ljudi koji su doslovno primili injekcije sa ubijenim izolovanim virusom?
Kako vas nije sramota da kažete nešto što je tako trivijalna neistina, nešto što ste mogli da proverite i vidite da je faktički netačno za manje od minuta? Nešto za šta ste mogli da shvatite sami da ne može biti tačno, da ste samo napregli mozak na trenutak i primenili osnovnu logiku?
Izbor odgovora ostavljam čitaocu.
U biologiji postoji mnogo nepoznanica i nejasnoća. Ali postoje i stvari koje veoma jasno znamo. Znamo šta su to virusi. Znamo kako se oni prenose, i znamo da naše telo ima čitave sisteme koji služe za odbranu protiv njih. Možemo da pratimo kako se virusna čestica ponaša kada stigne do zdrave osobe, kako ulazi u ćelije, i kako se tamo replikuje. Možemo takođe da vidimo da virusa prosto nema u telima ljudi koji nisu zaraženi, bez obzira koliko bili bolesni od nečeg drugog. Virusi imaju svoje gene, svoje ponašanje, svoju biohemiju, i razne vrste virusa su jednako različite koliko su konji različiti od pingvina. Nikakvi toksini, otrovi, niti bilo šta slično ne može da "proizvede virus" u zdravom organizmu.
Studije kroz koje smo sve to naučili su produkt dva veka krvavog i teškog naučnog rada. Proizvele su ih generacije stručnjaka, nebrojeni nobelovci, najveći umovi čovečanstva. I kada kažem da je to bio "krvav rad", tu reč koristim doslovno: stotine miliona ljudi je kroz vekove umrlo od raznih virusa, dok su se ti naučnici i lekari mučili da korak po korak otkriju šta se događa, i da bolesnima spasu živote (neretko i po cenu sopstvene smrti).
U toku 20. veka, velike boginje su ubile tri stotine miliona ljudi. Sve do 1960, svake godine je u svetu od morbila umiralo 600.000 dece (a milioni su ostajali gluvi ili sa neurološkim i disajnim poremećajima). Za difteriju nema globalnih podataka, ali samo u Americi, samo 1920. godine, od ove bolesti je umrlo između 13.000 i 15.000 ljudi.
Svratite do neke starije crkve, sa starim grobljem. Zamolite popa da vas pusti da pogledate krštenice i umrlice od pre sto godina. Uporedite sami, koliko je ljudi umiralo mlado i od čega, koliko dece. Pogledajte datume na grobovima iz tog perioda. Svojim očima.
Ovoga danas više nema pre svega zato što smo naučili šta su to virusi. Onda smo saznali zašto je jako teško proizvesti lekove protiv njih, i našli smo da možemo da ih sprečimo pomoću vakcina. Kroz široku vakcinaciju, sve te smrti i bolesti su prvo nestale, a onda su dve generacije kasnije i zaboravljene.
I onda dođemo tako danas i do ljudi koji mrtvi hladni kažu "virusi ne postoje".
Što kaže narod, lupi i ostane živ.
Jasno se sećam jednog leta, sredinom 80-ih. Bio sam na selu kod babe i dede u Vojvodini, na polju, i gledao sam avion kako leti preko neba – i iza sebe ostavlja trag. Pitao sam mog dedu o tome, i on je – zemljoradnik kome je rat prekinuo osnovnu školu! – polako i strpljivo objasnio da kada avion leti kroz vlažan vazduh, ta vlaga se kondenzuje, i da tako nastaje oblak malih kapljica iza aviona. Takav je bio čovek, strpljiv, dobar sa decom i dečjim pitanjima, i sa iznenađujućim dubinama.
To je bilo pre skoro 40 godina. Danas preko neba leti mnogo više aviona nego tada... I kada je vazduh vlažan, svi ti letovi ostavljaju tragove na nebu.
Kada sam prvi put čuo za priču o kemtrejlsima, pre nekih desetak godina, mogao sam samo da se smejem. To mi je tada izgledalo kao najgluplja od svih pseudonaučnih teorija na internetu – nešto što niko pismen ne bi mogao da uzme ozbiljno. Gledajući sada ove što tvrde da virusi ne postoje, ili ljude koji misle da je Zemlja ravna, dođe mi da plačem koliko sam bio naivan.
Kažu mi sada, prskaju nas sarinom! Nervnim otrovom! Užas!
Kažem ja njima, s obzirom na to da je sarin bezbojan, bezmirisan, bezukusan gas, sve i kada bi ga neko prskao, ne bi se to videlo kao trag na nebu.
Oni se zbune, pa onda promene kolosek: pa dobro, ne znam čime nas prskaju, ali eto, prskaju nečim, truju nas, užas! Pogledaj sve te tragove po nebu!
Kao i sa izolacijom virusa, ovde postoji mnogo odgovora koji se mogu dati.
Možemo, kao misaoni eksperiment, razmisliti šta bi bilo da neko stvarno prska nekim otrovom iz vazduha? Neki teški metal, ili neki neurotoksin, ili praktično bilo šta otrovno?
Pa, prvo bi pomrle sve žabe, pa zatim sve ribe. Neko vreme nakon što Dunav i Sava postanu prekriveni slojem mrtvih riba koje su isplutale na površinu, počele bi da odumiru ptice i da se razbolevaju bebe. Onda bi sve bebe u Srbiji pomrle, dok bi mala deca počela da se razbolevaju masovno. I tek negde u tom trenutku bi prvi odrasli ljudi počeli da dobijaju simptome.
Jer, na kraju krajeva, iz osnovne toksikologije znamo da "doza čini otrov". Ovo je princip koji je poznat još od srednjeg veka, i koji u modernoj nauci ostaje u vidu takozvane dozno-zavisne relacije – farmakološke i matematičke jednačine koja određuje otrovnost nečega na osnovu unesene količine. Svaka stvar (čak i čista voda) postaje otrov ako je unesena doza dovoljno visoka.
A opasna i smrtonosna doza zavise od koncentracije u telu: što je manje telo, i što to telo bolje apsorbuje otrov, to ranije umire. Potrebno je mnogo manje otrova da se ubije beba (ili mala životinja) nego odrasli čovek. A ako prskaju, onda smo svi izloženi istoj dozi iz vazduha. I pre bolesti kod starih i odraslih, imali bismo smrt beba i dece.
Ako je toksikologija preteška i prevelika reč, možemo pitati te ljude odakle mesto za sav taj otrov u avionu? Pogledajte kroz dvogled, koliki je avion, a koliki trag ostaje iza njega. Možete da izračunate koliko zapremine treba da bi nastao takav trag iza aviona. Avion koji je od nosa do repa pun tečnosti bi mogao da ostavi jednu kratku, tanku crticu na nebu pre nego što bi se ispraznio. Morao bi da za sobom vuče desetak ogromnih tankera i da iz njih crpi zalihe da bi ostavio liniju od horizonta do horizonta.
Možemo ih pitati gde bi palo nešto što je izbačeno iz aviona na deset kilometara visine? Svakako ne u Srbiji; već negde u Češkoj ili Poljskoj. Ako neko želi da prska Srbiju, mora da prska iznad Sredozemnog mora, ili iznad Sahare, da bi to palo na tlo u našim krajevima.
Možemo uzdahnuti i pitati ih da li oni zaista traže otrove sa neba u državi u kojoj svašta curi u vodu koju pijemo iz divljih deponija, dok termoelektrane sagorevaju lignit i u to isto naše nebo (sa površine zemlje, dakle u obrnutom pravcu) izbacuju otrove koje ne moramo da izmišljamo.
Ili ih možemo opet pitati kako ih nije sramota da, kao odrasli ljudi, veruju u takve bajke?
