SEĆANJE NA RATNIKE IZ VELIKE PLANE KOJI SU POGINULI U ODBRANI OTADŽBINE OD AGRESIJE NATO: Igor Pavlović je imao 20 godina
"Ujutro sam otišao po svoje dete u Beograd. Našao sam ga u mrtvačnici na VMA. Imao je samo jednu ranu, na vrhu glave"
Pre dva dana, dok sam zajedno sa sveštenikom iz velikoplanjanske Crkve svetih apostola Vartolomeja i Varnave Radomirom Jankovićem i monahom Haritonom Jocićem, sa kojima sam krenuo da odnesemo humanitarnu pomoć srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji i prisustvujemo obeležavanju 24. marta, godišnjice početka agresije NATO pakta na Srbiju, prolazili kroz Komorane, setio sam se da je u tom selu kod Glogovca poginuo mladi vojnik Igor Pavlović iz Velike Plane. I odlučio da serijom tekstova ponovo podsetim na tog divnog mladića i ostale Planjane koji su poginuli u agresiji NATO pakta na Srbiju i borbama protiv terorističke OVK.
U odbrani SR Jugoslavije od agresije NATO iz Velike Plane su poginuli policajci Branislav Nikolić i Zoran Ranđeloviić i vojnik Igor Pavlović, kao i Branko Đuričić, Nebojša Đuričić i Dejan Trifunović iz Kline, Momir Pešić iz Suve Reke i Miladin Dogandžić iz Peći, čije su se porodice, nakon progonstva sa KiM, naselile u Velikoj Plani.
KSENIJU I MATEJA POVEZUJE ISTA STVAR! Potraga još uvek traje - jedan detalj nestanka je svima ENIGMA
VEČERAS SPAVAMO KRAĆE! Pomera se sat - lekari savetuju: Na ovo je važno obratiti pažnju
UHAPŠEN MUŠKARAC IZ NIŠA: Bacio mačku sa terase restorana u reku, pa se smejao (VIDEO)
Sedamnaest Planjana poginulo je na vukovarskom i drugim ratištima u Hrvatskoj i BiH, a u Plani žive tri porodice poginulih boraca iz te dve bivše jugoslovenske republike.
Golobradi Igor Pavlović poginuo je 31. maja 1999. godine, u svojoj dvadestoj godini, na povratku sa ratnog zadatka, zajedno sa petoricom saboraca iz 52. bataljona vojne policije Vojske Jugoslavije.
Vozilo "pincgauer", u kojem su išli da prekontrolišu radarski sistem na brdu Orlate, naišlo je na dve protivtenkovske mine. Jutro ispunjeno maglom prolomilo se od strahovite eksplozije.
Kad su stigli na mesto nesreće, pripadnici 52. bataljona zatekli su jeziv prizor. Petorica njihovih saboraca bili su mrtvi, jedan teško ranjen.
- Poginuli su komandir odelenja vodnik prve klase Boris (Zlate) Nikolić (21) iz Pećinaca, koji je sedeo na mestu suvozača, Igor (Zorana) Pavlović (20) iz Velike Plane, Jovan (Žive) Lazić (21) iz Međe kod Zrenjanina, Ranko (Puniše) Vuković (21) iz Mojkovca i Mališa (Ljubiše) Đorđević (20) iz Knjaževca. Nikola (Dragića) Perišić iz Bora, koji je vozio "pincgauer", je od zadobijenih povreda preminuo nekoliko dana kasnije na VMA – kaže njihov ratni saborac, zastavnik prve klase Ranko Pašić.
Igorov otac Zoran Pavlović podseća na vojnički i ratni put svog nesrećnog deteta.
- Moj sin je na odsluženje redovnog vojnog roka upućen u Podgoricu, u 52. bataljon vojne policije. Zbog situacije na Kosovu, gdje se zbog pobune Šiptara uveliko ratovalo, na obuci je proveo samo dva meseca i dvadeset dana, umesto pola godine, koliko je predviđeno vojnim propisima. Iz Crne Gore njegova jedinica je prebačena u garnizon u Nišu. Tu su ostali samo desetak dana, posle čega su upućeni u rat. Prvo na Šar planinu, na tromeđu između naše zemlje, Albanije i Makedonije. Sledeće odredište njegove jedinice, nakon što je šiptarska pobuna ugušena, bila je Priština.
Zadnji put Pavlovići, otac Zoran, majka Zlata i sestra Sanja, su se sa porodičnom uzdanicom i nesuđenim naslednikom čuli 20. maja 1999. godine, jedanaest dana pre njegove pogibije.
- Zvao je iz Gračanice, iz kuće neke lojalne muslimanske porodice. Prvo je pitao da li su dušmani bombardovali Planu i šta su pogodili. Hrabrio nas je da se ne plašimo. Najviše se interesovao za svog sestrića Bobana - da li je prohodao i progovorio. Hteo je da se čuje i sa sestrom, ali ona nije bila tu. Još mi je rekao da se zbog aviona često premeštaju sa jednog na drugo mesto i da povremeno imaju borbe sa razbijenim grupama terorista. Molila sam ga da se čuva i da ne žuri da nam se javlja, ako se zbog toga izlaže opasnosti. Bože moj, nisam ni pomislila da ga više neću čuti - kaže Zlata Pavlović.
Dok su sa strepnjom slušali saopštenja o borbama na Kosovu i junačkom otporu koji su srpski vojnici pružali NATO banditima i očekivali novi telefonski poziv, Pavlovićima je stigla najcrnja vest koja zabrinutim roditeljima može stići sa ratišta – da je njihov naslednik mrtav.
- Prvog juna uveče pred našom kućom zaustavilo se nekoliko vozila, iz kojih je izašlo više od deset ljudi. Među njima bio je major Bojčovski iz garnizona u Smederevskoj Palanci, sa četiri vojnika, lekarska ekipa, ljudi iz planjanske Opštine... Znao sam, da mi je sin samo ranjen da ih ne bi toliko došlo. Ujutro sam otišao po svoje dete u Beograd. Našao sam ga u mrtvačnici na VMA. Imao je samo jednu ranu, na vrhu glave. I mnogo ogrebotina po licu. I tako, umesto, kao što sam dvadeset godina sanjao i sa radošću očekivao, u njegove svatove a imao je divnu, ozbiljnu devojku, Maricu Prvanović, moj jedini sin i ja smo trećeg juna krenuli prema groblju, na njegovu sahranu. Da je bar Bog dao da sam ja bio u sanduku a on pored sanduka – jadikuje ojađeni otac.
Dve godine kasnije Pavloviće je zadesila još jedna tragedija. U saobraćajnoj nesreći Igorova sestra Sanja izgubila je sina Bobana. Mališan je imao tri godine. Počiva na groblju u Velikoj Plani, kraj svog ujaka.
