ISPOVEST UBICE LJUBE ZEMUNCA: Bio mi je idol ali sam ga se i plašio, i kad sam opalio prvi metak...
Jedan od najžešćih momaka beogradskog asfalta Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac ubijen je 1986. godine ispred suda u Frankfurtu. Obarač je povukao Goran Vuković Majmun, a ko je "pravi ubica" i dalje je misterija.
I pre nego sto je stradao na frankfurtskom pločniku, Ljubomir Magaš je bio "legenda" jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Jugosloveni su ga zvali jednostavnije - Ljuba Zemunac.
Ljudi su govorili: umro je onako kako je i živeo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, čini se, ne baš slučajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magaš i Goran Vuković.
KO JE KO U CRNOGORSKOM KLANU: Zemunci su za njih DEČIJA PREDSTAVA
Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivačke poteze.
Mlađi, 27-godišnji "pripravnik" bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepeništu. Vuković je nehajno prošao pored Magaša, ali mu je ovaj dobacio: "Skloni se..."
Munjevito je Goran Vuković potegao iz džepa "kolt 38 specijal" i sa dva metka teško ranio u predelu srca svog "kolegu". Intervencija Magaševih "gorila" je bila besmislena. Prisutni policajci su okružili "atentatora" i sprečili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magaš je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vuković je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.
Plašim se Ljube, ali ne želim da ga ubijem!
Goran Vuković je bio mladić iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak železničke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinaši, "radio", uglavnom, na železničkoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladića koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca.
Kao dete je bio dobar đak i poslušan. Ali rano je krenuo stranputicom. Kada je otišao u inostranstvo, divio se pričama o podvizima Magaša. Pokušao je da ga kopira u svemu, ali nije uspeo jer je bio previše sujetan i ponosan, pa je to obožavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je običaj da govori: "Plašim se Ljube, ali ne želim da ga ubijem!"
Poslovi kojima se Vuković bavio bili su tuče, otimanja, provale, ucene. Magaš mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jaču i bolje organizovanu družinu od dvadesetak ljudi. Na "njegovoj teritoriji" za Gorana Vukovića nije bilo mesta. Uostalom, Vuković je dugo u SR Nemačkoj ziveo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije petnaestak godina ranije da ni izbegao izdržavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojništva. U SR Nemačkoj je živeo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao oštećeni, njegovi advokati su uspeli da mu "srede" dokumenta. Tom prilikom je čak pokrajina Hesen molila naše vlasti da izdaju neki dokument, da bi imala na osnovu čega da mu izda ličnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vuković postao preko noći "normalan i lojalan građanin" Zapadne Nemačke, a na sudu svedok i oštećeni.
KAD LJUBA ZEMUNAC BIJE: Pogledajte redak snimak - Magašev boks meč! (VIDEO)
Vuković: Giška i Ljuba su se stalno pozdravljali preko mene
Po priči samog Gorana Vukovića, ubistvo Ljubomira Magaša je bilo posledica njegovog straha za sopstveni život, ali i njegove pritajene želje za osvetom:
- Niti sam ja došao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čast!" Pošto je Debeli (Đorđe Božović Giška) izašao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubežić i jos neki da se pobije - za vođstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zašto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemaš nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!"
- Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znači, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Međutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klošare. I to je još kompliment za njih, pošto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najvećeg - pričao je svojevremeno Goran Vuković Majmun.
Metak za metak
- Posvađali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kući, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Šta ti to znači, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatović, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znači da ja nisam ništa imao protiv tog čoveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana današnjeg nisam saznao zašto su pucali u mene i šta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju - pričao je Vuković.
- Kako sam jednom izašao iz kuće na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namešta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i počnem da trčim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Šta ti je, brate?" Kažem: "Pogođen sam."
- Došla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapšeni su Vlada Bačar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pušteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Šta će ti, brate, da imaš neprijatelje zato što si Ljubin drug."
- Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se više nismo viđali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili suđeni zbog nekih otimačina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Pušeljić, Slobodan Savić Cane, Šoškic, njih pet-šest. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe u pola jedanaest, a njima je bio pretres nešto ranije. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, prosto jer se od njega nisam nikada odvajao. Dobro sam znao da će da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na ćošku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: "Šta hoćeš! Šta hoćes, pičko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš!" Nisam ga se nimalo bojao: "Misliš da neću da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio.
BAGZI NA SVEDOČENJU: Zemunski klan je planirao da likvidira Čedu Jovanovića
Onda su njegovi pritrčali. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je držao neka akta, izvadio je pištolj tek posto su braća Šoškici povikali: "Držite ubicu! Ubica!" Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. U međuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju ženu. Čak su i mene, vezanog na zemlji, pokušali da udare. Onoga konja Šoškica šutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam.
Suđenje Magašu za napad na Vukovića počelo je tek marta 1986. godine, petnaest meseci posle ranjavanja Vukovića. Na suđenju tužilac je za Magaša tražio kaznu od osam godina zatvora, a za Savića devet godina. Konacno, 30. aprila 1986. izrečene su kazne: zbog pokušaja ubistva Savić je osuđen na dve godine i šest meseci, dok je Magaš oslobođen krivične odgovornosti zbog nedostatka dokaza. Naime, na sudu se kao krunski svedok u korist Magaša pojavio čuveni fudbalski as Fahrudin Jusufi, koji je posvedočio da je Ljuba Zemunac u vreme napada bio u njegovoj blizini.
