"Molila sam ga da se skloni sa vrata, PREDOSEĆALA SAM ZLO!" Ispovest prijateljice čuvara ubijenog u Ribnikaru slama srce: Znao je svakom detetu ime, ko kakav ranac ima

Žena kojoj je školsko obezbeđenje i prva žrtva masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru bio najbolji prijatelj, otkrila je da ga je pre masakra ubeđivala da to više u školi nije posao za njega, iako su tu školu đaci smatrali drugom kućom, upravo zbog njega.

- Govorila sam mu, molila sam ga da se skloni sa tih vrata, predosećala sam neko zlo. To više nije bila ona škola od ranije i to u dužem vremenskom periodu je beleženo posrnuće i ja sam to videla - rekla je Gordana.

Ona se kao spremačica zaposlila u "Ribnikaru" 2007. i kaže da je godinama sa velikim zadovoljstvom išla na posao, posebno otkad se njihovom kolektivu 2013. pridružio preminuli čuvar, ali da se, na njenu žalost, situacija promenila poslednjih godina. Kaže da je bilo svačega rđavog, čak i mobinga, loših međuljudskih odnosa i da su pojedini prosvetni radnici potpadali pod uticaj roditelja pojedinih povlašćenih učenika, ali da dobri čika čuvar nije posustajao i radio je predano do poslednjeg dana.

- Dragan, moj Lale je bio sve najbolje što jedan čovek može da bude. Rođeni gospodin i bez kravate. Nikada ga zaboraviti neću ni izbrisati iz svoje duše. Poštenjačina i veliki čovek kakav se retko rađa ili ne rađa više. Ne mogu da prepričam o kakvoj osobi je reč. Bio je najdragoceniji radnik u školi, direktorka je bila spokojna kad je on tu, kao i svi mi oko njega. Mogao je da dočeka svakoga i usmeri od deteta do starog čoveka. Bio je uvek nasmejan i spreman da se našali, da dan učini lepšim i da oraspoloži sve oko sebe, a pouzdan do srži. Oslonac, podrška i rame za plakanje, ali i neko ko vas nasmeje do suza. Znao je ime svakog deteta, kao i njihove roditelje, bake i deke. Pomagao je svima, zaposlenima i đacima, čuvao ključeve deci, sportsku opremu i zaboravljene stvari. Čekao sa decom da dođu po njih. Znao je ko kakav ranac ima. Doživljavali smo ga kao rod. Meni je bio najbolji prijatelj i više od toga, kao brat najrođeniji - priča Gordana kroz suze.

Kaže da je neutešna od trenutka kad je saznala da ga više nema, tog momenta ne želi da se seća. Nije mogla da se suoči sa posledicama tragedije i gubitkom prijatelja i rešila je da napusti posao. Za nju "Ribnikar" više nije škola, iako su i njena deca bili učenici te škole.

- Ne radim više u toj školi, a svratim u Kralja Milutina 10 i zapalim cigaretu na našoj pepeljari, gde smo moj Lale i ja pušili. "Ribnikar" kao koncept treba da postoji, ali na tom mestu nikako. Bez Dragana je sve izgubilo smisao. Nije imalo šanse da ostanem da radim u toj zgradi gde je nastradao. Moja sreća da tog dana nisam bila tu, jer bih verovatno bila i ja tu blizu njega. Dok su deca bila na časovima mi bismo se družili, šalili i delili probleme. Savetovali se. Znali smo jedni o drugima više nego što su znale naše porodice. Imala sam potrebu da njegovima pričam o njemu, kako je moj gubitak nenadoknadiv, kao i njihov, da znaju koliko je i nama u školi on značio i koliko je bio plemenit i činio dobra dela za sve. Oni znaju koliko im je kao porodici bio značajan. Ne zna se dal je bolji bio sin, ujak, brat, deka. Nije imao svoju decu nažalost, ali jeste sestriće i sestričine i njihovu decu, a svi su ga obožavali - govori u jednom dahu Gordana, spremna da najomiljenijem Draganu na Vračaru i šire, priča satima.

Izvor: Srbija Danas/Republika/Adelarda Popović