PROKLETSTVO POZNATOG SRPSKOG FUDBALSKOG KLUBA: Pet dobro poznatih lica LIKVIDIRANO - pucano i na aktuelnog predsednika (FOTO)
Predsednici i vlasnici novobeogradskog kluba likvidirani prethodnih godina
Fudbalski klub Bežanija kao da je uklet. Mnogi predsednici i vlasnici kluba su likvidirani, a pucano je čak i na aktuelnog predsednika. Među ubijenima koji su imali veze sa FK Bežanija su Mihajlo Divac, Zoran Uskoković Skole, Petar Milošević Pjer, Radoslav Trlajić poznatiji kao Bata Trlaja i Goran Mijatović Mita.
OD TRIBINA DO PRITVORA! Lepa Marina privlačila pažnju medija pa stigla i do hronike (FOTO)
U OSNOVNOJ ŠKOLI NASTAVNIK JE TERAO DA SE DODIRUJU PO TELU! Oglasilo se Tužilaštvo iz Novog Sada - evo šta je sa osumnjičenim
"ROĐEN ZA SMRT I SMRT GA JE UZELA" Priča o čuvenom momku iz podzemlja - misterija od čije je ruke stradao (VIDEO)
Mihajlo Divac ubijen je u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Usmrćen je metkom u leđa. Ostaće upamćen kao momak kratkog fitilja. Čuvena je priča da je za vreme robijanja u CZ-u većinu vremena proveo u samici jer je voleo da provocira i napada čuvare. Od 1991. do 1993. godine bio je na ratištima u Vukovaru i Osmaču. Bio je član 63. padobranske brigade, a kasnije i vojne policije. Bio je odličan i disciplinovan vojnik. Po povratku sa ratišta preuzeo je kontrolu nad podzemljem Novog Beograda, ali i FK Bežanija.
Malo kome je poznato da je vlasnik FK Bežanija 1993. godine, kad se dogodio čuveni obračun kod crkve u Bežaniji u kome je ubijen Slaviša Pavić Pirke, navodno bio Zoran Uskoković Skole. On se pročuo pod okriljem "voždovačkog klana". Bio je, kako pričaju oni koji su ga poznavali, vrlo pohlepan, neumereno surov, s povremenim sadističkim izlivima, zlopamtilo i osvetoljubiv. Sujetan preko svake mere, ispisivao je jedinstvenu biografiju.
U obračunima sa protivnicima uglavnom je isturao "svoje klince": Kizu, Pecu, Jakšu, Bucka i Ćandu. Te okršaje je uglavnom sam izazivao.
Poslednji njegov susret sa Arkanom bio je kada mu je došao u kancelariju da traži svoje milione od prodaje fudbalera Lazetića Fenerbahčeu, ali kako se priča, bahati Arkan, uvređen kako njemu neko sme da traži pare, isterao je Skoleta, vičući i udarajući ga novinama. To poniženje mu Skole nije zaboravio. Navodno je sa Jorgom i Batom Trlajom isplanirao Arkanovo ubistvo.
Dušan Spasojević je, uz pomoć Legijinih informacija, razradio plan za ubistvo Skoleta, za koga se pričalo da je jedan od najopasnijih kriminalaca u Srbiji. Dovodio se u vezu s prodajom droge i krađom vozila.
"Audi" je tog 27. aprila 2000. vozio Nikola Bajić, a Sretko Kalinić i Mile Luković Kum su pucali. Kad su mu prišli kolima, Bajić je neplanski zapucao i upozorio Skoleta i prijatelje, koji su počeli da beže i uzvraćaju vatru. Usledila je filmska potera i pucnjava gradom sve dok se Skoletova kola nisu zakucala u parkirani auto. Skoleta i njegovog telohranitelja policajca su izrešetali, a ranjeni vozač uspeo je da pobegne i sakrije se u jednoj zgradi.
Uskoković se u Beogradu pojavio početkom devedesetih. Kružila je priča da je on na Banjici ubio Branislava Perovića. U vreme rata u Hrvatskoj i BiH, kažu da je radio poslove u vezi s naftom i cigaretama iz Makedonije. Ono što se pouzdano zna jeste da je bio "pun ko brod", jer je od para zarađenih ovde otvorio ekskluzivne restorane u Stokholmu i Atini, a tih dana, kad je Spasojević planirao njegovu likvidaciju, upravo je završavao izgradnju hotela u Barseloni.
Petar Pera Milošević zvani Pjer, nekadašnji predsednik FK Bežanija, i danas se pominje kao prvi u nizu vođa “bežanijske grupe”. Ubijen je 24. juna 1999. kod garaže Tržnog centra “Enjub” u Novom Beogradu.
Pokušao da pobegne
Vođa Novobeograđana i bivši vlasnik FK Bežanija Radoslav Trlajić, poznatiji kao Bata Trlaja, neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMW-u i vozio se ka broju 118 u Ulici dr Ivana Ribara, ka stanu u kom je živeo. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i autom pokušao da umakne smrti, bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale.
Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 tog 25. februara 2000. godine kad su zapraštali smrtonosni hici iz "kalašnjikova". Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu na neosvetljenom parkingu, a bilo ih je čak trojica. U blizni mesta njegovog ubistva, policija je tokom uviđaja našla dva "kalašnjikova", jedan pištolj, okvir za automat i veliki broj čaura.
Pištolj je ispao Trlajiću, jer je pokušao da uzvrati paljbu. Iste noći, tokom uviđaja, policija je našla i "audi" kojim su njegovi likvidatori pobegli sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći "kalašnjikov", korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Njegove ubice potrudile su se da uklone sve tragove i otiske sa mesta zločina, ali je u "audiju" nađena i stara policijska odeća.
Bata Trlaja je uhapšen u martu 1998. godine, kad je sa Goranom Mijatovićem Mitom, Slavenom Jelićem i Ismetom Osmanijem pokušao da iz bežanijske pošte preuzme paket iz Hondurasa sa nešto manje od četiri kilograma čistog kokaina. Policija ih je uhapsila, ali su Trlajić, Mijatović i Jelić oslobođeni pošto je Osmani preuzeo krivicu na sebe.
Neposredno pre ubistva posvađao se sa dugogodišnjim prijateljem Zoranom Uskokovićem Skoletom, ali mnogi veruju da to nije motiv za likvidaciju Trlajića.
"Mala bara puno krokodila"
Radoslav Trlajić je u beogradskom podzemlju bio poznat po rečenici: „Mala bara, puno krokodila“, kojom je u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji" opisao ono što se dešavalo devedesetih godina u Srbiji. Prema nekim izvorima, motiv njegovog ubistva su neraščišćeni računi u trgovini drogom.
Goran Mijatović, zvani Mita, vodio je dvostruki život. Kao predsednik Fudbalskog kluba Bežanija važio je za istaknutog sportskog radnika koji je za kratko vreme uspeo da od trećerazrednog kluba napravi respektabilnog prvoligaša. Istovremeno, bio je poznat i kao vođa "bežanijskog klana", moćne kriminalne grupe koja se bavila prometom teških droga, ubistvima i iznudama i bila u vezi sa južnoameričkim kokainskim kartelima.
Predsednik FK Bežanija raznet je u eksploziji automobila bombe na parkingu u Ulici Marka Čelebanovića kod broja 47 na Bežanijskoj kosi, 2. oktobra 2006. godine. To je bila deveta likvidacija te godine u Beogradu i osmo ubistvo čelnika jednog fudbalskog kluba u Srbiji.
U momentu kad je Slavko Novković kao vozač stavio ključ u bravu "škode" svog šefa Gorana Mijatovića, eksplodirala je bomba ispod ukradenog "audija 80" parkiranog tik pored Mijatovićevog vozila. Od siline detonacije Mijatoviću su raznete noge, dok su Novkoviću geleri izrešetali celo telo.
Nameštaljka Vlade Japanca
Eksplozija je raznela oba automobila, na mestu ubila telohranitelja Slavka Novkovića, a Mijatoviću odnela obe noge - umro je na putu za bolnicu. Na drugog telohranitelja, koji je stajao dovoljno daleko da ostane nepovređen, atentatori su ispalili rafal iz automatske puške, ali su ga u žurbi da što pre napuste poprište promašili.
Već 4. avgusta iste godine kad je ubijen Trlajić, Mijatović je imao susret sa legendarnim "audijem", ali je samo ranjen u ruku. Napadač ga je čekao iza drveta između blokova 61 i 62 u Ulici Dušana Vukasovića, dok je Mijatović išao na stadion FK Bežanija. Mita je bio u "opel vektri" na mestu suvozača, a vozio ga je prijatelj iz klana Slaven Jelić. U jednom momentu, "volvo" ispred njih naglo je zakočio, a napadač je zapucao iz "kalašnjikova". Ispalio je desetak metaka, ali je Mijatovića spasao pancir. Jedan metak ga je pogodio u aortu ispod ramena. Počeo je naglo da krvari, ali je u poslednjem momentu prevezen u Dom zdravlja u Bloku 44, gde su ga lekari spasli.
Nešto pre toga, u junu, bio je uhapšen u Crnoj Gori, kao jedan od osumnjičenih za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Ispostavilo se, međutim, da mu je to hapšenje namestio Vlada Jovanović Japanac, iz čijeg su stana atentatori osmatrali Draškovićev apartman u Budvi, tako da je Mijatović od osumnjičenog prekvalifikovan u svedoka.
Godinu dana kasnije, Mijatovića su ponovo uhapsili, ovog puta zbog ubistva izvesnog Adila Ramadanova, koga je ranio dok je pokušavao da mu ukrade automobil. Sud je ovo ubistvo ocenio kao nužnu odbranu.
Bilinac osuđen u odsustvu
Posle tri hapšenja i bar jednog ozbiljnog pokušaja ubistva, Mijatović se uozbiljio i postao znatno oprezniji: prestao je da se kreće po javnim mestima i nije se odvajao od telohranitelja. Uprkos tome, privođen je još dva puta, i to tokom akcije "Sablja", u društvu sa nekolicinom kolega sa Bežanije, kao i kasnije kad je pokušao da od advokata Branimira Gugla silom naplati neki dug. Tada je i prvi put osuđen, na osam meseci zatvora zbog iznude, a Gugl je kasnije dopao zatvora zbog višestruke prevare.
Mijatović je bio vlasnik dvadesetak kladionica i kockarnica, a kao najveći poslovni promašaj naveo je ulaganje 200.000 maraka u lokal u hotelu "Mažestik".
Viši sud u Beogradu proglasio je krivim Slavišu Bilinca i Velemira Simića za teško ubistvo u saizvršilaštvu Gorana Mijatovića i njegovog telohranitelja Slavka Novkovića pre 15 godina na Bežanijskoj kosi. Bilinac, koji je nedostupan srpskim pravosudnim organima i sudilo mu se u odsustvu, prvostepeno je osuđen na 35 godina, a Simić, koji se nalazi u kućnom pritvoru, na 30 godina zatvora.
- DNK tragovi u većoj količini na eksplozivnoj napravi nesporno ukazuju na to da je Bilinac montirao i postavio u automobil, a onda i daljinski aktivirao. Sistemom eliminacije utvrđen je način aktiviranja, a DNK tragovi za poređenje, koje je branilac osporavao, zakonski su pribavljeni - rekla je sudija Zorica Avramović.
Za Simića je sudija obrazložila da je tragovima na mestu ubistva dokazano da je tog dana dovezao automobil sa eksplozivnom napravom i parkirao ga pored Mijatovićevog vozila.
Slaviša Bilinac je nestao godinu dana posle eksplozije, a spekuliše se da je ubijen i zakopan na Trebeviću. Još neke osobe iz Republike Srpske, za koje se "na ulici" pričalo da imaju veze sa Mijatovićevim ubistvom, likvidirane su u narednom periodu.
