"MUK, TIŠINA I PSIHOLOŠKI ŠOK..." Slavica Đukić Dejanović o masakru u "Ribnikaru": Svi u Vladi su PLAKALI, dobro pamtim osećaj užasa!

- U vreme tragedije ja sam bila u Vladi sa svojim saradnicima. Kada je vest došla do nas šta se dogodilo, mislili smo da to nije istina, a onda kada smo se suočili sa činjenicom i preko medija saznali šta se dogodilo – to je bio takav muk, u hodnicima gde sam se nalazila i očaj u dušama svih nas. Najveći broj nas je plakao, i ja sam plakala - priseća se Slavica Đukić Dejanović.

Dobro pamti i osećaj užasa, kao i dubok emotivni bol koji je u tom momentu osetila. Muk, tišina i psihološki šok preplavio je prostorije Vlade Srbije po saznanju užasne vesti.

- A onda svi smo počeli nakon toga da se pitamo zašto. Nešto malo kasnije prirodno je da ljudi traže krivca i da pitaju ko je kriv - kaže.

"Ministar Ružić je teško doživeo scene na mestu tragedije"

Ministarka zdravlja i tadašnjj ministar prosvete našli su se tada ispred Ribnikara u prvim redovima.

- To osećanje koje je Branko doživeo tom prilikom i na kraju njegova odluka da on psihološki ne može da izdrži bol i očaj koji se prosto proširio, ne samo među roditelje, srodnike i decu... Prosto jedno kolektivno osećanje nemoći se u jednom momentu proširio, ušlo je u njega dosta duboko i verovatno je to bio jedan od motiva a ne samo očekivanje okruženja da podnese ostavku. On jeste podneo ostavku, zaista je izuzetno teško doživeo i te slike događaja na koje je tamo naišao, bile su jako traumatične i mi smo prijateljski o njima i kasnije pričali jer je na neki način prosto imao potrebu sa nekim to da podeli - priča Đukić Dejanović.

Ističe i da je u tom momentu bilo teško da se odupre poziciji i prihvati posao ministarke.

- Sa mnom je razgovarao Ivica Dačić i vrlo ozbiljno smo analizirali situaciju, ali moram reći da je svetla strana mog pozitivnog odgovora da prihvatim da budem ministar bila je među mojim saradnicima. Ja sam zaista došla u ministarstvo u kome profesionalci rade svoj posao jako kvalitetno. Čitava vlada je bila vrlo zainteresovana da se situacija u obrazovnom sistemu što pre normalizuje na način da se sekundarne traume i traume svedu na minimum. Organizovali smo se da problem mentalnog zdravlja nekako počnemo da rešavamo na način da se edukuju i nastavnici i roditelji o tome koliko zapravo funkcionisanje deteta jeste jedna velika enigma - kaže Đukić Dejanović.

"Trag očaja koji se tog dana dogodio živi i dalje"

Nakon tragedije, trebalo je ponovno organizovati nastavu u toj školi, ponoviti opcije, što je podelilo roditelje učenika te škole.

Kako kaže Đukić Dejanović, u razgovorima sa svim grupama roditelja, kao i profesorima, svi su sa osećanjem ogromne tuge i užasa davali svoje viđenje kako ublažiti traumu, kako zapravo prići pitanju nasilja - posebno krivičnog poput tog koji je 3. maja prošle godine zavio Srbiju u crno.

Trebalo je napraviti saradnju sa udruženjem psihologa, Institutom za mentalno zdravlje, program za roditelje, ali i nastavnike.

- Mi smo napravili određena uputstva, veliku pažnju smo posvetili tom vaspitnom radu, razgovoru o vrlinama, empatiji, dijalogu, poštovanju različitosti među decom. Sugerisali smo svim školama, da školska godina počne na jedan pomalo atipičan način, u u vanpredmetnim aktivnostima.

Ističe da su se sva pravila i promene u školstvu donosile kako bi bilo što manje retraumatizovanih roditelja, đaka i nastavnika.

- Ali verujte, još uvek, iako je prošlo godinu dana, trag očaja koji se tog dana dogodio živi u ogromnom broju i dece i porodica - iskreno je rekla Slavica Đukić Dejanović.

"Moja vrata su 24 sata bila otvorena"

Ističe i da su njena vrata za sve roditelje učenika, i za učenike Ribnikara njena vrata 24 sata bila otvorena.

- Sa najvećim brojem njih sam imala najdirektniji kontakt, razgovarala sam. Znate, kako god da se osećaju i šta god da kažu roditelji dece koje nema, oni su za mene u pravu, razumem svaku verbalizaciju, jer stepen bola i užasa koji su oni doživeli je takav da nema mere koja njih može zadovoljiti - kaže Đukić Dejanović.

O memorijalnom centru

Vlada Republike Srbije formirala je radnu grupu koja se bavi pitanjem memorijalnog centra. U toj radnoj grupi je dvoje roditelja dece koje više nema, predstavnici Ministarstva prosvete, kulture, Ministarstva za javna ulaganja, grada Beograda, opštine Vračar i multidisciplinarno zastupljeni stručnjaci različitih profila.

- Psiholozi, etičari i ljudi koji se bave viktimološkim problemima su nam dragoceni jako, oni osmišljavaju kulturu sećanja na taj događaj. Rade naravno i na prikupljanju ideja kako treba da izgleda, jer memorijalni centar nikako ne može da se iznedri iz ideje jednog čoveka, jednog stručnjaka, jedne vrste stručnjaka. Biće potreban jedan dug period za traženje ideje, poruke, kako zapravo i koji stil poruke treba da ima - rekla je Đukić Dejanović.

Memorijalni centar nije samo prostor, već mesto gde će se slati poruka, kaže Đukić Dejanović - da se ovakva tragedija više nikada nikome i nigde ne dogodi.

- Važno je da se radi na kulturi sećanja za žrtve kojih, nažalost, više nema. Važno je da roditelji znaju da zaista nisu ostavljeni i da smo zaista sa njima koliko god možemo, ne da umanjimo bol, ta bol se ne može umanjiti - rekla je.

Uz pomoć stručnjaka iz Norveške identifikovali 3 nivoa traume kod dece iz Ribnikara

U tome su pomogli i stručnjaci iz Norveške koji su razgovarali sa roditeljima dece koje nema, nastavnicima, decom, stručnim institucijama, pre svega sa Institutom za mentalno zdravlje.

Kako su i sami doživeli veliku tragediju, jedan od osnovnih ciljeva norveških stručnjaka bio je da pomogne u sprečavanju retraumatizacije.

- Jedan od modela smo koristili u identifikaciji dece koja se nalaze u jako velikoj potrebi za mentalnom podrškom. Kroz proceduru su stručnjaci provodili najmanje pola sata sa svakim detetom gde su roditelji dali saglasnost da dete priča. Jedna kategorija dece se izborila i mentalno funkcionisanje u momentu tog razgovora im je bilo neupadljivo. Druga kategorija je iziskivala savetodavni rad i upućivani su roditelji dece na to gde treba da se jave da rade na jačanju mentalne pozicije i svojih psihičkih snaga. Treća grupa je morala da ode kod psihijatra i ta grupa dece je imala ili konstantan postraumatski stresni poremećaj ili neko drugo teže oboljenje koje je iziskivalo dublju i značajniju dužu stručnu pomoć - ispričala je Đukić Dejanović.

Najvažnije je bilo, kod sve tri kategorije, da se ne oroči vreme psihološke podrške. Monitoring te dece traje i danas, godinu dana od tragedije.

Potresne scene ispred škole

Danas se obeležava prva godišnjica masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu.

Na posebnom platou ispred škole, na kojem su postavljene fotografije i imena ubijene dece i čuvara OŠ "Vladislav Ribnikar" ceo dan ostavljaju cveće i pale sveće.

U 8.41 ispred škole čule su se sirene za uzbunu koje su trajale minut.

Na svim programima u Srbiji u 8.41 sat prekinut je program na minut. Crni ekran i poruka: "3. i 4. maj. Pamtimo".

U Tašmajdanskom parku, mestu gde su ubijena deca odrastala i koji im je bio omiljeno mesto za igru postavljen je video-bim gde se prikazuju fotografije stradalih.

Majorka policije Bojana Otović Pjanović bila je tog 3. maja prošle godine među prvima koji su kročili na mesto nezapamćene tragedije - u zgradu Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" gde je nekoliko minuta ranije ubijeno devetoro đaka i čuvar.

Kako je ispričala, taj kobni 3. maj počeo je svakodnevnim radnim aktivnostima. Bila je na svom radnom mestu kada su dobili informaciju da se dešava pucnjava u školi "Vladislav Ribnikar".

Srbija Danas/Blic/Autor: Marija Bošković